Kao i svake godine, pred Vidovdan, služen je pomen na vojničkom groblju iz Drugog svetskog rata u Luknvaldeu, gde je u surovim uslovima radnog logora stradalo i 60 pripadnika Jugoslovenske vojske. Srpska pravoslavna Crkvena opština Berlin, neposredno posle pada Berlinskog zida, otkrila je ovo, do tada zapušteno groblje, i uz veliki angažman vernika dala mu izgled kakav dolikuje jednom memorijalnom kompleksu. Na održavanju pošte se znatno se angažovala i opština Lukenvalde. Na poziv Srpske pravoslavne crkve, naši ljudi okupili su se da odaju pomen žrtvama ovog radnog logora.
Pored protojereja stavrofora Dragana Sekulića, prisustvovali su savetnik Ambasade Republike Srbije u Nemačkoj Ivo Vojvodić sa suprugom, pukovnik Nenad Milojević, izaslanik odbrane, Predrag Đokić, savetnik Ambasade Bosne i Hercegovine, Elizabet Hercog von der Hajde, gradonačelnica Lukenvaldea i poštovaoci srpskih žrtava, pre svega naši zemljaci koji žive u Berlinu. Posle pomena govorili su prota Sekulić, Ivo Vojvodić i Elizabet Hercog von der Hajde.
Protojerej stavrofor Dragan Sekulić istakao je da je ovo sveto mesto za Srbe.
– Ovo je mesto gde su naši ljudi prisilno dovedeni i ovde su ispustili svoje duše posle života u veoma teškim uslovima. Na ovom mestu prvobitno su bile barake, u kojima su bili smešteni, a kasnije, ruske kasarne. U vreme Drugog svetskog rata tu je bio radni logor u kome su ljudi umirali, najčešće od zaraznih bolesti i gladi. Među zarobljenima bili su Italijani i Francuzi, čiji su posmrtni ostaci preneti u njihove zemlje, kao i Rusi kojih je bilo oko 2.000.
Za ovu priliku prota Sekulić je pročitao besedu evangelističkog sveštenika Fridriha Grizendorfa, dvorskog sveštenika nemačkog cara Vilhelma Drugog. Grizendorf je svešteničku službu završio u selu Eversburg kod Osnabrika i besedu pred odlazak u penziju, posvetio je našem narodu. U njoj je istakao da su u Drugom svetskom ratu, vojnu pobedu odneli Rusi, Amerikanci i Englezi, ali jednu lepšu pobedu, pobedu duše, srca, mira i hrišćanske ljubavi, odneli su Srbi. U propovedi sveštenika Grizendorfa dalje se navodi:
„Oni su podneli velike žrtve, tokom nemačke okupacije i istovremeno trpeli napade Arnauta, ustaša, Italijana, Mađara i Bugara. Pripadnici elite ove nacije prisilno su dovedeni u Nemačku, u okolinu Osnabrika, oko 5.000 i surovim tretmanom u logoru svedeni su na žive kosture koji su jedva mogli da hodaju. Mi smo znali šta su doživeli od naših okupatorskih vojski u oba svetska rata, i strepeli od njihove osvete, kad se oslobode iz logora. Nasuprot našim strepnjama Srbi su se prema nama i našoj deci ponašali izuzetno humano, i tek-tada nam je bilo jasno zašto je, najveći nemački pesnik Gete, učio srpski i zašto je poslednja Bizmarkova reč na samrtnoj postelji bila „Srbija“. Srpska pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede, i takvu pobedu mogli su izvojevati samo Srbi, odnegovani u njihovom Svetosavskom duhu i junačkim pesmama, koje je naš Gete toliko voleo“.
Ivo Vojvodić je, zahvalivši gradu Lukenvalde na brizi o groblju i spomen-obeležju, istakao važnost negovanja kulture sećanja na nastradale u najsurovijem ratu u ljudskoj istoriji.
– Reč je i o svojevrsnom podsetniku o tome kakve patnje rat donosi narodima i koliko je važno da se borimo za mir. Vidovdan je poseban dan za srpski narod, dan koji mu je često donosio tugu, alu i veru i nadu u bolju budućnost – istakao je Vojvodić.
Elizabet Hercog fon der Hajde, gradonačelnica Lukenvaldea je istakla značaj groblja za kulturu sećanja, naglasivši da su gradske vlasti posebno posvećene brizi o njemu.
Posle obraćanja položeni su venci, a među okupljenim zemljacima bilo je onih koji dolaze godinama, dok su neki došli prvi put.
Beseda u muzeju
– Ranije smo ovde čitali besedu našeg sveštenika prote Dragomira Ćirića iz valjevskog kraja, koji je takođe ovde bio zatočen i tu besedu čitao je ovde zarobljenicima u vreme časnog posta. Uspeo je da preživi zarobljeništvo, vrati se u otadžbinu i nastavi službu. Sticajem okolnosti, upoznao sam ga u vreme kad nisam ni pomišljao da ću služiti u Berlinu. Prota Ćirić je do kraja života nosio metalni krst, na koji mu je, tokom boravka u logoru, neko ugravirao natpis Lukenvalde. Njegova beseda je prevedena na nemački i prevod je poklonjen lokalnom muzeju u Lukenvaldeu.
Hvala i Nemcima
Prva poseta ovom memorijalnom kompleksu, ostavila je dubok utisak na Živorada Jankovića:
– Skoro dve godine živim u Berlinu i prvi put sam na ovom groblju za koje sam čuo prošle godine kad se išlo na pomen. Tad sam dobio poziv, ali nisam bio u mogućnosti da dođem, i drago mi što sam sada došao. Ranije nisam bio upoznat sa tim da postoje neka obeležja koja se odnose na naše ljude u Drugom svetskom ratu, iako sam znao da ih je dosta bilo u logorima. Upravo sam čuo da pre više godina ovo groblje uopšte nije bilo uređeno, a sada je jedan prelep memorijalni park, i za svaku je pohvalu da se i grad Lukenvalde o tome brine. Ja sam iz sela Paune kod Valjeva, a došavši u Berlin prvi put, u crkvi sam video ikonu našeg vladike Nikolaja, koji je takođe iz valjevskog kraja, iz Lelića, pa mi je to bio neki znak da tu treba i da ostanem, iako sam planirao da idem u Frankfurt. U Berlinu imamo veoma dobru srpsku zajednicu i preko crkve, koja nas svuda u svetu ujedinjuje, upoznao sam puno naših ljudi.
Istorija nam je putokaz
Dr Dušan Jović nije hteo da propusti priliku da ovo srpsko vojničko groblje poseti na dan kada se održava pomen:
– Ovde sam drugi put. Memorijalni objekat je veoma lepo urađen, a naša crkvena zajednica ovde drži pomen redovno od 1990. godine. Važno je da se svaki put ovde okupimo, ne samo zbog naših žrtava, nego i zbog naše istorije, koju treba što bolje da razumemo, jer je povezana i sa našom sadašnjošću i sa našom budućnošću. Za groblje sam prvi put čuo ove godine u martu, iako sam u Berlinu već desetak godina. Po struci sam lekar specijalista za internu medicinu, došao sam iz Leskovca. Upoznao sam puno naših ljudi, privatno, preko posla, i kod nas u crkvi. Drago mi je da srećem naše ljude sa svih strana, raznih profesija. Svi oni vole Srbiju i imamo zaista lepu zajednicu u Berlinu. Ne isključujem mogućnost da se uskoro vratim i nastavim rad u Srbiji zbog ponude velikog broja radnih mesta i razmišljam o Leskovcu, Kraljevu ili Vrnjačkoj Banji.
Svake godine sve bolje uređeno
Bajker Marko Trišić, ovog vikenda, volan gradskog autobusa zamenio je svojim snažnim dvotočkašem i zajedno sa prijateljima Goranom Đukićem i Simeonom Sekulićem, na motorima, uputio se da oda počast i srpskim vojnicima i prisustvuje pomenu u Lukenvaldeu šezdesetak kilometara južno od Berlina.
– U Berlinu sam već 13 godina, a došao sam iz sela Padež kod Kruševca. Za memorijalno groblje u Lukenvaldeu sam čuo pre desetak godina. Dolazio sam ovde sa porodicom i u vreme kada se nije održavao pomen, jer je ovo značajno mesto za nas. Sada sam ovde već treći ili četvrti put. Kada sam bio prvi put, nije sve bilo dovoljno očišćeno, čak je bilo teško pročitati imena na spomenicima. Od tada, puno se uradilo i memorijalni kompleks je svake godine sve bolje uređen. Sada izgleda mnogo lepše, bolje i sve je organizovanije – kaže Marko.
On je u Berlinu 13 godina gde živi sa suprugom Anom, koja je još kao dete sa roditeljima iz okoline Kruševca došla u Berlin, i ćerkicom Ivanom, koja upravo puni 10 godina.
– Nastojim da nam ćerka što bolje priča srpski, a i danas sam joj poklonio jednu knjigu na ćirilici. Već osam godina vozim gradski autobus, pretežno u južnom delu grada. Posao je sve naporniji, zbog nedostatka kolega, a i putnici su više frustrirani nego ranije, pa često dolazi do napetih situacija u komunikaciji sa putnicima.
