Ovu jesen u Srpskoj dopunskoj školi u Bavarskoj, koja je u organizaciji Ministarstva prosvete Srbije, obeležilo je veliko interesovanje roditelja i njihove dece. Posle zahteva roditelja iz Regenzburga, Augzburga i Firstenfeldbruka formirane su nove nastavne grupe i počela je nastava u tim mestima. U saradnji sa Generalnim konzulatom u Minhenu, formirane su grupe, a kada je Ministarstvo prosvete odobrilo njihov rad, đaci su se u oktobru prvi put okupili u učionicama. S obzirom na to da je i u Ingolštatu poraslo interesovanje za upis novih učenika u već postojećim nastavnim grupama, tamo je otvorena i treća nastavna grupa. Ono što je posebno zanimljivo, najveći broj učenika kaže da želi da nauči da čita i piše ćirilicu.
– Došao sam ovde da naučim više o istoriji Srbije – reči su jednog od učenika iz Firstenfeldbruka.
Svečanim intoniranjem himne „Bože pravde“, u Regenzburgu je početkom oktobra počela rad Dopunska škola na srpskom jeziku, na radost brojne dece srpskog porekla i njihovih roditelja.
Nastavu po posebnom programu obrazovanja i vaspitanja u inostranstvu koji sadrži predmete: Srpski jezik, Moja otadžbina Srbija i Osnovi kulture srpskog naroda, izvodi nastavnica Dajana Luković. Novootvorena grupa ima 28 učenika podeljenih po uzrastu (mlađi, srednji i stariji) i svi su, prema rečima nastavnice Luković, veoma motivisani za učenje srpskog jezika i književnosti, kulture, tradicije i umetnosti.
Bogatiji duhovni život
– Želim da zahvalim Ministarstvu prosvete i Generalnom konzulatu Srbije u Minhenu, na podršci i sprovođenju u delo ideje o otvaranju Dopunske škole u Regenzburgu u koji se u prethodnih nekoliko godina doselio veliki broj porodica iz srpskog govornog područja. Među polaznicima škole su i učenici srpskog porekla koji ne govore srpski, ali imaju želju i volju da nauče ćirilicu, srpsko kolo ili geografske odlike zemlje predaka – istakla je nastavnica Dajana.
Osim znanja koja deca polako stiču na nastavi, rađaju se i nova prijateljstva i osećaj pripadnosti, osećaj da su među svojima.
– Zahvaljujem i roditeljima koji, bez obzira na udaljenost od matice, ne žele da deca zaborave jezik, običaje i korene, jer oni su obeležje identiteta svakog od nas. Baš kao što mudra misao kaže: „Postoje dva poklona koja treba dati svojoj deci, jedan su koreni, a drugi krila“ – zaključak je nastavnice.
Svoje impresije vezane za otvaranje nastave na srpskom jeziku podelili su i roditelji. Jedna od njih je Ivana Rakić.
– Imamo troje dece, rođena su u Beogradu. Doselili smo se u Nemačku pre šest godina kada su deca imala jednu, tri i pet godina. U kući pričamo isključivo srpski jezik. Ipak, sam život, škola i obaveze su uvek okrenute nemačkom jeziku. Iako deca pričaju srpski jezik tečno, javljaju se nedostaci koji se odnose na gramatiku, pravila pisanja. Smatramo da će nastava koja pored gramatike i pravila pisanja, uključuje srpske običaje, istoriju, poeziju, prozu i muziku obogatiti život naše dece kako obrazovno, tako i duhovno i kulturološki. To je naš razlog da decu upišemo na časove srpskog jezika u Regenzburgu.
Ne moraju u Minhen
U Augzburgu je vest o otvaranju odeljenja na srpskom jeziku, dočekana s radošću i na opšte zadovoljstvo roditelja i dece koji žive u tom gradu. U Firstenfeldbruku su roditelji zahvalni zbog realizacije njihove inicijative jer ne moraju da voze decu u Minhen na nastavu na srpskom jeziku. Želja ljudi koji žive daleko od domovine je da njihova deca ne zaborave svoj maternji jezik, da budu okruženi drugom decom koja takođe imaju korene u Srbiji i da ne zaborave kulturu i tradiciju predaka.
– Nas roditelje posebno raduje činjenica da će naša deca imati mogućnost kroz nastavu na srpskom jeziku da unaprede znanje maternjeg jezika, istorije, kulture i tradicije. Pored učenja, biće u prilici da upoznaju vršnjake istog porekla i sa njima sklapaju nova prijateljstva. Održavanje jezika i kulture u inostranstvu, nije lak zadatak za decu koja idu u redovne nemačke škole, a nije lak ni za roditelje, zato smo prezadovoljni da je naše ministarstvo posle više godina, ovde ponovo pokrenulo dopunsku školu – kaže Nenad Stanišić, otac učenice u Augzburgu.
Desanka Jović, majka učenika iz Firstenfeldbruka ističe da su njena deca već treća generacija koja živi u Nemačkoj.
– Želim da naglasim koliko je važno da deca imaju nastavu na srpskom jeziku jer se sa svakom novom generacijom, nažalost, gube osećaj i potreba da se neguje maternji jezik, a time i identitet. Svojoj stalno govorim da moraju da znaju odakle su kako bi znali kuda će ići. Zbog toga me raduje što je u našem gradu formirano odeljenje gde će deca učiti srpski jezik i kulturu i gde će se rađati nova drugarstva.
Svi su saglasni u jednom, da je učenje maternjeg jezika veoma bitno, a nastava na srpskom jeziku će decu oplemeniti i podstaći da se i samostalno bave izučavanjem srpskog kulturnog nasleđa i stvore čvrste veze sa zavičajem.
Nova drugarstva
Dopunsku nastavu u Regenzburgu osim dece iz Srbije, pohađa i nekoliko učenika poreklom iz Republike Srpske. Otac Filipa Lukića, Slobodan, ističe važnost učenja srpskog jezika.
– Filip je rođen u Banjaluci i kao petogodišnjak je došao u Nemačku. Iako kod kuće govorimo isključivo maternjim jezikom, evidentno je da Filip značajno bolje govori i piše nemački. On, na moje veliko zadovoljstvo, pokazuje interesovanje za srpski jezik, kulturu, istoriju i tradiciju, tako da je sa oduševljenjem krenuo na nastavu. Bio bih veoma srećan da moja deca ne izgube kontakt sa otadžbinom, a ova nastava je svakako korak u tom pravcu.
Jedan od polaznika dopunske nastave na srpskom jeziku je Aleksa Firulović, učenik četvrtog razreda.
– Rođen sam u Srbiji, u Kladovu, gde sam živeo pet godina i išao u vrtić. U Srbiji sam upoznao mnogo drugara, ali nisam imao sreće da idem tamo u školu, jer sam se doselio u Nemačku. Kad sam čuo mamu i tatu da će biti otvorena srpska škola u mom gradu, bio sam srećan, jer imam želju da naučim da pišem i čitam na srpskom jeziku i bolje upoznam srpsku kulturu i običaje. Konačno je počela škola i meni je baš lepo, već sam naučio slova i polako čitam ćirilicu. Učiteljica je super, lepo nam objašnjava i veoma je ljubazna. Presrećan sam jer sam upoznao mnogo novih drugara i što svi zajedno pričamo samo srpski.
Nadam se da ću brzo da naučim da čitam i da pišem na srpskom i kad budem sledeći put išao na raspust u Kladovo, reći ću tamo drugarima kako znam da čitam i pišem kao oni, iako ne idem u školu u Srbiji – radosno je istakao Aleksa.
Jačamo našu zajednicu
– Smatram da je od važnosti da naša deca u dijaspori imaju priliku da neguju maternji jezik, uče o istoriji, običajima, kulturi i tradiciji naše zemlje. Uz sve to, imaju priliku da ostvare kontakt i druže se sa vršnjacima poreklom iz Srbije i na taj način ojačaju svoju zajednicu daleko od svoje domovine. Hvala Ministarstvu prosvete Srbije što nam je omogućilo ovaj vid nastave u Augzburgu i veliko hvala našoj učiteljici, Gordani Kostić, koja svoj posao radi srcem. Moje dete sa radošću posećuje srpsku školu – izjavila je Jovana Todorović, majka učenika srpske dopunske škole.
Ljubav prema korenima
Gordana Kostić, profesor razredne nastave, posebno se raduje prilici da radi sa decom koja žele da neguju kulturu svojih predaka i sačuvaju srpski jezik iako su daleko od svog zavičaja.
– Prilika da radim posao koji volim, onaj koji sam sa žarom radila u Srbiji, otvorila mi je nova vrata i volju da rastem zajedno sa decom koja se hrane ljubavlju prema svojim korenima. Povezao nas je isti motiv, a to je očuvanje našeg nacionalnog identiteta, gde god bili. Delimo iste priče i sudbinu koja se odvija u dalekom svetu, razumemo se i prihvatamo izazove koji su pred nama. Nadam se da ćemo se kao grupa razvijati sve više. Zahvalna sam svim roditeljima koji su usadili deci ljubav prema zavičaju i motivisali ih da posle dana provedenog u redovnoj školi, pohađaju i nastavu na srpskom jeziku.
Zanimljiva nastava
Dopunska nastava na srpskom jeziku, u Ingolštatu u Bavarskoj, uspešno funkcioniše već drugu godinu, a zbog povećanog interesovanja dece i roditelja formirana je i druga nastavna grupa.
– Prvačići, krupnih očiju i nesigurnih prstiju sa nestrpljenjem su čekali prvi čas na srpskom jeziku. Tema je bila zanimljiva, pričali smo o Prvom svetskom ratu, crtali Natalijinu ramondu. Stariji uzrasti pomno su slušali o temi i razumeli njen sadržaj. Mnogi su izjavili da jedva čekaju naš sledeći susret – prokomentarisala je nastavnica Aleksandra Cvetković.
Tatjanu Popović, koordinatorku srpske dopunske škole u Bavarskoj i Baden Virtembergu uvek obraduje uvećan broj učenika u svakom odeljenju.
– To je pokazatelj da su roditelji zadovoljni radom srpske dopunske škole, a meni kao koordinatoru da nastavnici kvalitetno i zanimljivo drže nastavu deci.
Deca su pokazala interesovanje za naše rodoljubive pesme. Zajedničkim snagama đaci su naučili reči pesme „Ovo je Srbija“. Nastavna tema o Prvom svetskom ratu protezala se u oktobru. Svako je nacrtao Natalijinu ramondu, a pojedinci su bili zaprepašćeni kada su čuli da je tada postojao vojnik, ne mnogo stariji od njih, Momčilo Gavrić. Bili su veoma inspirisani njegovom biografijom, pa se njegov portret našao na crtežima.
Verica Jovanović, majka učenika Gavrila, kaže da su se skoro doselili iz Srbije u Ingolštat.
– Plašila sam se kako ćemo se prvo deca, a zatim i mi, odrasli, snaći u novom gradu. Sve je za nas bilo novo. Škola, grad, zapravo nov život i to od početka. Dobili smo vetar u leđa. Shvatili smo da u Ingolštatu ima mnogo naših Srba, a posebno nas je obradovala vest da se održava dopunska nastava na srpskom jeziku i folklor. Imam samo pohvale za organizaciju i trud naše učiteljice, Aleksandre Cvetković. Bez nje, mislim da ova škola ne bi bila to što jeste! Cela moja porodica, oseća se kao da je kod kuće. Kao da smo i dalje u našoj Srbiji!
Radost u Vajblingenu
Zahvaljujući Ministarstvu prosvete Srbije, Generalnom konzulatu u Štutgartu, koordinatorki Popović i učiteljici Valentini Damjanović, otvorena je nova nastavna grupa i u Vajblingenu, nadomak Štutgarta. Na veliku radost dece i roditelja, nastava je počela 25. oktobra, a puna učionica đaka bila je prelepa slika prilikom prvog susreta dece i učiteljice Valentine. Puno pitanja, očekivanja, motivacije, želje da saznaju šta će sve naučiti u srpskoj školi, samo je deo atmosfere koja je vladala u školi tog prvog dana.
Učenici Filip i Iva Kizić su rekli da im se škola puno sviđa, vole što uče srpski i to će im pomoći da bolje pričaju srpski kada odu u Srbiju.
– Srećna sam što postoji srpska škola jer ranije nisam mogla ni reč da kažem na srpskom, a sada već znamo puno – kaže Iva.
Njihova mama Rada Kizić je srećna zbog otvaranja odeljenja u Vajblingenu.
– Raduje me što deca vole da idu u srpsku školu i što vlada veliko zadovoljstvo među roditeljima i decom.
Učenica Ksenija Panzalović kaže da joj se škola mnogo sviđa.
– Volim da učim ćirilicu i što sam u školi stekla nove prijatelje.
Njena mama, Sonja Panzalović ističe da je lepo što sva deca iz Vajblingena i okoline imaju srpsku školu u svom mestu.
– Posebno me raduje što deca mogu da nadograde znanje srpskog jezika, upoznati istoriju i kulturu svog naroda. Nadamo se i verujemo da će biti novih grupa, koje će okupiti još naše dece i tako raditi na širenju i očuvanju srpskog jezika, kulture i istorije. Da bismo znali ko smo, moramo znati odakle potičemo.
