Boris Hadžija, momak neobične biografije, završio je snimanje svog novog filma „Yugotransport“.
Sad predstoji nekoliko meseci posla na montaži i sinhronizaciji, a od proleća bi trebalo da počne prikazivanje filma na festivalima širom sveta. Iako ima delo koje tek treba da završi, on već sprema novi projekat.
– Polako već pišem scenario za dugometražni igrani film, čija radnja se dešava posle Drugog svetskog rata u Srbiji, gde ću film i snimati – otkriva za „Vesti“ Boris, koji je završio master studije režije na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu, ali i master studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu i nastupao kao pijanista.
Njegovi kratki filmovi „Jedan jednostavan događaj“ i „Povratak na zapad“ prikazani su na mnogim festivalima. U nemačko-francuskoj kooprodukciji režirao je „Povratak na zapad“ čija tema je pad Berlinskog zida, a povodom tri decenije od tog događaja. Taj film je i letos nagrađivan na festivalima.
Naš sagovornik je rođen 1990. u Nikšiću, 10 dana nakon što je njegova majka doletela iz Bagdada, kako ne bi rođenjem postao građanin Iraka gde mu je otac bio angažovan na diplomatskim poslovima. Preteći ratni sukobi takođe su doprineli da se vrate u grad iz koga su potekli. Zatim se sele u Podgoricu, gde Boris, njegov brat Igor i sestra Helena pohađaju osnovnu školu. Helena je već svirala klavir, pa je i on istrajao da se dokaže na tom instrumentu. Porodica nastavlja život u Novom Sadu, gde Boris upisuje Akademiju umetnosti. Iako je studirao klavir, zanimao se i za film koji se studirao na istoj akademiji i sa studentima režije pravi nekoliko filmova. Završava osnovne muzičke studije u Novom Sadu i dobija nemačku DAAD stipendiju za učenje jezika na Gete institutu u Berlinu. U to vreme pokušava da studira filmsku režiju i to mu polazi za rukom na nekada čuvenoj Filmskoj akademiji u Pragu.
– Život i studiranje u Pragu mi se nisu dopali, pogotovo što sam prethodno već okusio život u Berlinu, pa 2014. godine upisujem master studije na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Istovremeno sam konkurisao na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu – priča Boris.
Prijemni na berlinskoj DFFB (Deutsche film-und Fernsehakademie Berlin) se otegao na više meseci i za to vreme dao je sve ispite osim jednog na master studijama muzike u Beogradu i nastupao kao koncertni pijanista. Na Akademiju u Berlinu konačno je primljen i 2015. i od tada je u glavnom gradu Nemačke.
– Boravio sam u mnogim stranim gradovima, pogotovo nastupajući kao pijanista. Berlin mi je ipak posebno interesantan jer je prijemčiviji i u finansijskom smislu podnošljiviji nego London, Pariz, pa čak i Prag. On dočekuje mlade ljude iz celog sveta raširenih ruku, omogućuje im da uživaju u zanimljivom druženju i razmeni kreativnih ideja. Sada živim u Krojcbergu, nadam se da ću ostati u ovom delu grada. U njemu ima dosta raznolikosti, dobrih i loših strana, a taj kontrast me još više privlači. Pandemijske mere su me čitavu godinu prilično ograničile, ali je bila i dobra prilika da se pozabavim pisanjem scenarija. Među svim pratećim problemima, ima i nekih koji i nisu tako loši, kao što je, na primer, nošenje maske. U zimskim danima se i inače uvek dobro uvijem šalom, a sada to više nije potrebno jer je tu maska – priča Boris Hadžija.
Glumci s Fejsbuka
– Scene filma „Yugotransport“ snimali smo u bližoj okolini Berlina, prikupio sam protagoniste, naturščike, ali se direktor fotografije razboleo od korone, pa smo sve morali da odložimo. Nešto kasnije, morao sam ponovo da tražim glumce jer se prvobitna ekipa razišla. Imali smo trku s vremenom, jer se septembar već bližio kraju, a radnja filma dešava se leti kad grupa sezonaca putuje u Nemačku da radi na poljima. Sve počinje zastojem izazvanim kvarom na autobusu, a završava se kad kvar bude otklonjen. U međuvremenu se ukrštaju mentaliteti pečalbara iz različitih delova bivše Jugoslavije koji se suočavaju sa šarolikošću sopstvenih identiteta. Protagoniste sam našao u Berlinu, poreklom su iz raznih delova bivše Jugoslavije, različitih sudbina, obrazovnog i profesionalnog statusa. Neke sam našao na Fejsbuku. Precizan scenario nije postojao već su glumci amateri spontano smišljali replike – objašnava Boris koji je film završio kao četrdesetominutni mjuzikl.
On će i za novi film angažovati naturščike. Tek posle toga, uslediće delo kojim će krunisati studije na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu.
Magija pokretnih slika
Ovaj mladi filmski reditelj, priseća se kako ga je magija pokretnih slika prvi put očarala. Njegovi roditelji su obožavali da gledaju filmove i posedovali na stotine video-kaseta. Kad je jednom prilikom prolazio pored televizora, dok je njegova majka gledala film Ingmara Bergmana „Persona“, to crno-belo ostvarenje mu je privuklo pažnju, i dugo mu nije izlazilo iz glave. Manje zainteresovan za domaće filmove ipak ističe filmove Živka Nikolića, Lordana Zafranovića i Živojina Pavlovića, a naročito Emira Kusturice. U svetskoj kinematografiji posebno su mu bliski italijanski neorealizam i francuski novi talas, koji nisu bili bez uticaja na crni talas kod nas, za koji Boris takođe ima simpatija.
Dobitnik je umetničkih stipendija Ministarstva kulture Srbije i Nemačke službe za akademsku razmenu.
