Dopunska škola na srpskom jeziku u Berlinu, u organizaciji Ministarstva prosvete Republike Srbije, pokazala se kao veoma vitalna institucija, ne samo kada je u pitanju korona, nego i kada su u pitanju prostorije za održavanje nastave. Zbog poteškoća koje su se pojavile da se nastava održava na Šteglicu, ova grupa je krov nad glavom našla u Gimnaziji „Betoven“ u Lankvicu, na krajnjem jugu zapadnog Berlina. Učiteljica Mirjana Stefanović izuzetno je zadovoljna, što su gugl-učionice zamenjene pravim, a đaci naročito, jer posle pauze od Nove godine, ponovo mogu da se druže tokom nastave.
– Prošlu godinu završili smo onlajn-nastavom. Ove školske godine nastava je počela regularno i nadamo se da će tako i ostati. Živi kontakt učenika sa nastavnikom je nezamenljiv, a deci je tako mnogo lakše da usvajaju gradivo. Osim toga, i socijalni efekat je izuzetno bitan, jer komunikacija sa vršnjacima upotpunjuje učenje maternjeg jezika. Raduje me i da vidim koliko su se deca uželela škole.
Višemesečna onlajn nastava negativno je uticala posebno na mlađi uzrast, jer ta deca još nisu samostalna.
– Možda nije preterano reći da je za njih prošla godina izgubljena. Uz gugl-učionice starija deca su mogla i malo međusobno da se druže i komuniciraju, dok je za mlađe to bilo neizvodljivo – kaže Stefanovićeva.
Nemica oduševljena
Ona navodi da je u novoj grupi 15 učenika, a neki su iz odeljenja koje je bilo na Šteglicu.
– Ima i novih koji stanuju u ovom delu grada. Roditelji su prilično okupirani poslom, pa je veoma praktično kad im je škola blizu. I oni se takođe međusobno druže, pa im nije bio problem, da se organizuju i prebace u ovu školu, čak i oni kojima nije blizu. Ipak, bilo bi dobro da nas je i više. Zaista mislim da naši građani koji žive ovde uopšte ne koriste mogućnost da decu školuju i na maternjem jeziku. Ako je država uspela da organizuje besplatnu nastavu u stranoj zemlji, to bi trebalo koristiti. Direktorka nemačke škole u kojoj se nalazimo, gospođa Nojkirhen, bila je oduševljena idejom da se ovde pokrene nastava i na srpskom jeziku, koju joj je predložio Saša Milinković, čiji sin Marko ovde pohađa i srpsku i nemačku školu – navodi učiteljica.
Dodaje da je čas na koji je došao reporter „Vesti“ tek treći.
– U ovom delu grada ima priličan broj naših ljudi, pa sam sigurna da će nam se uskoro pridružiti još učenika – uverena je Stefanovićeva.
Braća Stefan i Tadija Đerić, uprkos razlike u godinama (10 i 7 godina), zajedno sede u klupi. Prvi put su došli, a učiteljica ih je već pohvalila. Stefan je pun utisaka.
– Upravo smo danas krenuli u srpsku školu i mnogo nam se sviđa. Govorim srpski, ali još ne tako dobro. Najviše sam naučio od mame i nešto manje od tate. Srpski znam da čitam i pišem na latinici, a sad učim ćirilicu.
Pozitivni utisci
Tadija priznaje da malo zna srpski, koliko je do sada uspeo da nauči od mame i deli utiske sa bratom.
– Idem i u nemačku školu, ali iako smo tek došli srpska škola mi se već više sviđa.
Suzana Ždrale ima dvoje dece i često je na relaciji vrtić – škola:
– Moja deca, Helena i Teodor rođeni su u Berlinu. Teodor je još mali za školu, dok Helena ide u peti razred, a u Srpsku dopunsku školu je tek sada krenula. I ranije smo želeli da Helenu upišemo u srpsku školu, ali su se tek sada sve okolnosti poklopile da može redovno da je pohađa. Puna je pozitivnih utisaka i veoma je zadovoljna nastavom, posebno što je učiteljica Mirjana Stefanović časove na najbolji mogući način prilagodila deci. Helena se svake sedmice raduje kad treba da dođe u srpsku školu. Živimo upravo ovde u Lankvicu i kada je ovde krenula nastava mnogo smo se obradovali.
Helena nije skrivala pozitivne utiske o školi.
– Tek sam nekoliko puta prisustvovala nastavi i sviđa mi se, kao i u nemačkoj školi u koju idem. Jedino mi nedostaje što ovde provodim mnogo manje školskih dana nego u nemačkoj školi. Raspuste provodim najradije u mestima odakle su moji babe i dede, u Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini.
Dopunska škola na srpskom jeziku u Berlinu spremna je da primi nove učenike u različitim delovima grada. Detaljnije informacije mogu da se se dobiju na brojeve telefona: 01578 3168631 i 01577 8541949, kao i na imejl: srpskadopunskaskola@gmail.com.
Brat pomaže Mateu
Sanja Adamović se odlučila da mlađem sinu omogući da znanje maternjeg jezika pospeši u školi.
– Mateo je četvrti razred u nemačkoj školi, a ovde u srpskoj školi je tek počeo. Veoma smo srećni što nam je data mogućnost da se školuje i na maternjem jeziku. Solidno govori srpski, ali mogao bi i bolje. Sve što pričamo kod kuće, on razume, ali ide nešto teže kada treba da govori. Ima i starijeg brata koji mu u tome dosta pomaže. Brat kada dođe kući iz škole odmah se prebacuje na srpski, dok Mateo priča i nemački. Suprug Aleksandar s njima priča samo srpski, a ja sam malo manje dosledna.
Ona dodaje da je po struci zubotehničar, a suprug je posle 20 godina rada u Audiju, otvorio sopstvenu automehaničarsku radnju u koju često dolaze naši ljudi.
– Posebno nas raduje što su i ljudi iz naše ambasade uvek kod nas, kada im nešto oko auta zatreba. Puno se družimo sa našim ljudima, pre svega sa rođacima i kumovima, koji su takođe ovde u Berlinu, i često odlazimo na odmor u Sremsku Mitrovicu, odakle su naši roditelji – saopštila nam je Sanja Adamović.
Naučili himnu
Na pitanje koliko dugo ide u srpsku školu, Viktorija Urošev se malo zamislila, a učiteljica Mirjana ju je podsetila da se kroz nastavu druže već pet godina, što je Viktoriju u prvom trenutku iznenadilo:
– Srpski sam već dosta ranije naučila, pre svega od mame i tate, ali i od babe i dede. Jako nam je lepo ovde u školi i sviđa mi se sve što učimo, a pogotovo naše lepe pesme. Danas smo naučili da pevamo himnu „Bože pravde“. Družim se dosta sa drugom srpskom decom i van škole, a na raspust rado idem kod babe i dede u Konatice, kod Obrenovca.
Folklor i stare pesme
Una Rosić je već aktivna u srpskim klubovima, kao i ovde u školi:
– Idem u sedmi razred. Od mame i tate sam dobro naučila da govorim srpski, dok sam u dopunskoj školi dodatno naučila da pišem ćirilicu i srpsku istoriju. Prošle godine sam išla u srpsku školu u Šenebergu, ali su nam tamo ubrzo zabranili korišćenje prostorija i pre zvaničnog lokdauna, pa smo morali da pređemo na onlajn nastavu. Kod kuće sa mamom i tatom pričam samo srpski, i to je sastavni deo naše svakodnevice. Idem i na folklor u Zlatni opanak, gde učimo da pevamo naše lepe stare pesme. Teško je opredeliti se koje su srpske pesme najlepše, a one koje najradije pevam su „Deca neba“, „Tamo daleko“ i „Ružice rumena“. Raspuste provodim u Beogradu, kod babe i dede, koliko nam ograničenja zbog korone to dozvoljavaju.
Marko voli istoriju
– Osmi sam razred, prošle godine smo išli sredom u školu u Šenebergu, a sada smo ovde utorkom u Betovenovoj gimnaziji. Ovde mi je mnogo bliže, jer nedaleko odavde stanujem. Kod nas u kući čuje se samo srpski jezik, a u srpskoj školi sam još dosta toga naučio, ćirilicu još u drugom razredu, kao i mnogo toga što se uči i u Srbiji. Volim sve predmete koje učimo i u srpskoj i u nemačkoj školi, a najviše sport. Sada treniram rukomet u klubu Projse. Meni je sasvim jednostavno da dođem u srpsku školu, jer se nalazi u zgradi nemačke škole u koju idem – kaže Marko Milinković.
Učiteljica dodaje da je upravo njegov tata Saša Milinković izdejstvovao kod direktorke škole da se utorkom jedna učionica ustupi srpskoj školi, što je direktorka sa oduševljenjem prihvatila.
Marko još dodaje:
– Srpska istorija mi je posebno zanimljiva, a naročito me interesuje uloga Srbije u Prvom svetskom ratu. Moja sestra bliznakinja Mila je uvek sa mnom ovde u školi, ali je danas izostala. Preko leta idemo na raspust u Beograd i Bor – dodaje Marko.
Često u zavičaju
– Suprug Saša je rođen ovde, a ja sam došla 2015. godine iz Banjaluke. Oboje smo ekonomisti, iako sam prvobitno želela da studiram stomatologiju. Radim skraćeno radno vreme u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Korona nam je kao i svima dosta otežala životne okolnosti, ali srećom naše poslove smo mogli da obavljamo od kuće. Kad god imamo mogućnosti, odlazimo u zavičaj, u mesta odakle su naši roditelji, u Banjaluku, Sremsku Mitrovicu i Čajniče. Tome se deca uvek mnogo raduju. Družimo se dosta s našim ljudima, najčešće kroz kućne posete, a odlazimo i u našu crkvu – kaže Suzana Ždrale.
U planu i izlet
Učiteljica Mirjana naglašava da su spremni za brzo prilagođavanje na lokdaun, ako eventualno do njega dođe, ali su svi planovi pre svega usmereni za normalno funkcionisanje nastave.
– 30. oktobra je kros koji RTS organizuje u mnogim delovima sveta, a pet najboljih ići će na kamp za učenike u Leskovac. U novembru, u vreme godišnjice potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu, planiramo predstavu „Milunka Savić“, u izvođenju Vesne Stanković, glumice iz Beograda, u Srpsko-nemačkoj zajednici Mladost. Tada će i naši učenici imati kratak program. Sredinom decembra organizovaćemo dodelu novogodišnjih paketića, a posle Nove godine sledi i Svetosavska akademija. Zbog neizvesnosti situacije, nismo hteli da preteramo sa planovima, ali namera je i da se organizuje jednodnevni izlet, po želji roditelja – rekla je učiteljica Stefanović.
