U vrtlogu Drugog svetskog rata, srpske žrtve nisu stradale samo na teritoriji tadašnje Jugoslavije, već i daleko od otadžbine. Trebalo je dugo vremena da se, tek posle pada Berlinskog zida, 1990. godine, otkrije i od zaborava otrgne, groblje na kojem počiva 60 srpskih vojnika, u gradiću Lukenvalde, 60 kilometara južno od Berlina. Entuzijazmom i velikim trudom protojereja-stavrofora Dragana Sekulića i brojnih vernika, groblje je očišćeno od rastinja i dovedeno u stanje vredno divljenja i poštovanja stradanju zarobljenika. Svake godine, u subotu pred Vidovdan, Srpska pravoslavna crkva iz Berlina, organizuje odlazak na ovo ratno groblje i odavanje pošte stradalima. Ove godine su pored protojereja-stavrofora Dragana Sekulića i Veljka Gačića, prisustvovali i Milica Topalović, konzul Ambasade Republike Srbije u Nemačkoj, Elizabet Hercog fon der Hajde, predsednica opštine Lukenvalde, Erika Klose, osvedočena prijateljica srpskog naroda i brojni naši vernici iz Berlina.
U memorijalnom parku, bogatom zelenilom koje mu je podarila blaga brandenburška klima, dirljivo je i tužno bilo slušati nabrajanje imena stradalnika tokom opela. Neki od prisutnih nisu mogli da zadrže suze.
Sveto mesto
Posle obreda protojerej-stavrofor Dragan Sekulić se prisutnima najpre obratio stihovima:
– „Grob do groba, sveto groblje, tu počiva srpsko roblje.“ Ovde su položena tela ljudi koji su prisilno dovedeni iz naše otadžbine. Umoreni su na surov način, pokopani i prepušteni zaboravu. Pre 30 godina, ipak ih je neko pronašao, grobna mesta smo doveli u red i svake godine se okupljamo na ovom svetom mestu. Tu su tela naših predaka koji su položili živote zbog svoje vere i otadžbine, i koji su, kako mi kažemo, živote dali za krst časni i slobodu zlatnu koju ipak nisu dočekali – naveo je prota Sekulić.
On je dodao da su se Božjim promislom, naknadno na hiljade ljudi doselile baš u Berlin.
– Mi održavamo zavet koji smo dali pre 30 godina i redovno dolazimo na ovo mesto. Kamo sreće da su samo njih 60 ovde pokopanih, položili živote za našu veru, ali mnogo ih je više, u Jasenovcu, Jadovnu i na mnogim drugim stratištima. Da ne govorimo o našim žrtvama i u Prvom svetskom ratu, i u ranijim borbama za krst časni i slobodu zlatnu, koje u kontinuitetu sežu sve do Kosovskog boja. Ovo je naša živa veza sa njima i mi ih danas pominjemo povodom Vidovdana i povodom našega kneza Lazara koji se privoleo Carstvu nebeskom, znajući da je ono večno – istakao je prota Sekulić.
Milica Topalović, prvi savetnik i konzul ambasade Republike Srbije u Berlinu, istakla je važnost da se redovno ovde okupljamo i da ne smemo da ustuknemo ni pred koronom.
– Prošle godine našli smo se takođe na ovom istom mestu, ali u znatno drugačijim okolnostima. Teška je godina iza nas, ali evo nas ponovo ovde. Nadam se da nas je prošla godina nečemu i naučila, pre svega solidarnosti i to da brinemo jedni o drugima. Verujem da su nas sve te izolacije navele na razmišljanje i doprinele da iz svega izađemo bolji i humaniji.
Topalovićeva se, iz poštovanja prema gradonačelnici i drugim gostima, obratila i na nemačkom jeziku. Takođe je ukazala da Ambasada nastoji da prikupi sve podatke o potencijalnim grobljima ili memorijalnim spomenicima na čitavoj teritoriji Nemačke posvećenim stradalima iz bivše Jugoslavije.
– Čak i ako je negde jedan jedini vojnik sahranjen, mi ćemo to uvesti u naš izveštaj – naglasila je Milica Topalović.
Tuga i ponos
Đorđe Vidović je od početka prisutan na obnavljanju ovog memorijalnog kompleksa, a seća se i vremena kada je groblje tek otkriveno, negde 1990. godine. Nemačke organizacije koje su se bavile ovim delom istorije, o Srpskom groblju obavestile su našu Crkvu. Zatim su se uključili i neki naši istoričari, a bilo je i članova porodica nastradalih, koji su saznali i dolazili da obiđu grobove predaka.
-To je sve bilo zaraslo u šumu, pa je prvo par desetina nas došlo da to raskrči i uspeli smo da sve sredimo. Posle toga, redovno dolazim svake godine. Obično bude znatno više naših ljudi, pa i Nemaca, sad je i korona učinila svoje da nas je manje – naveo je Vidović.
Darko Karać je odskorije u Berlnu, ali je došao na pomen.
– Slučajno sam pre 3-4 meseca radio u Lukenvaldeu, ali uopšte nisam znao da imamo jedno ovakvo groblje, naših stradalnika iz Drugog svetskog rata. Sa velikim interesovanjem, prihvatio sam poziv oca Dragana, da danas budem ovde. Beskrajno je tužna pomisao, da su oni ovde prisilno dovedeni, da svu svoju snagu i zdravlje moraju da podrede zahtevima neprijatelja. Borili su se do poslednjeg atoma snage i zadnjeg životnog trzaja u želji da dožive povratak u otadžbinu, ali to nisu dočekali. Groblje naravno treba redovno održavati. To je veoma važno za naše ljude koji žive ovde i za potomke postradalih. Mnogi od njihove rodbine još ne znaju za ta grobna mesta.
Živko Mojsin, koji redovno prisustvuje službama i uvek se nađe da pomogne kada su crkvene svetkovine u pitanju. Nije hteo da propusti posetu groblju naših ratnih žrtava.
– Dolazim već 10 godina u Lukenvalde i tada je već bilo ovako dobro sređeno. Pitanje je da li rođaci stradalih danas znaju za njih. Obuzme nas velika tuga kada pomislimo da su naši ljudi prisilno odvedeni iz zavičaja i u ovoj nedođiji naterani da rade za neprijatelja do iznemoglosti.
Prijateljstvo sa zemljacima
Svako okupljanje naših ljudi je i prilika da porazgovaramo o životu u Nemačkoj. Darko Karać je u Berlinu tek osam meseci, prethodno je neko vreme proveo u Hamburgu i Hanoveru.
– Dugo sam živeo u Bečeju, odrastao u Čurugu, a kao dečak družio sam se i sa našim patrijarhom Porfirijem i često sa njim igrao stoni tenis u školi. Jedini razlog dolaska bio je da probam da popravim kućni budžet, a kod kuće su supruga, sin, snaha i unuk. Ćerka, kao inženjer sa dva fakulteta u Novom Sadu radi za jednu holandsku firmu. Poslovi koje radim su trokenbau i keramika, što sam i u Srbiji radio.
U Berlinu mi se sviđa, ali od dolaska, zbog ove korone, slabo sam se družio sa našim ljudima. Od pre dva meseca dolazim redovno u našu u crkvu, i jako mi se dopada atmosfera posle Bogosluženja i mogućnost da se tako lako sklapaju prijateljstva sa zemljacima. Moja deca imaju dosta dobre poslove u Srbiji, tako da ne planiraju da mi se pridruže – završio je Karać.
Čurug u srcu
Živko Mojsin je imao četiri godine kada je sa roditeljima iz Čuruga došao u Berlin, gde je odrastao i školovao se ovde.
– Po zanimanju sam montažer centralnog grejanja, što sam dugo radio ali, sada već 18 godina radim kao domar. Roditelji su mi uvek bili dosta zaposleni, tako da je u prvo vreme bilo manje druženja sa našim ljudima, a mnogo više sa Nemcima. Često sam leta provodio u rodnom Čurugu, gde me nisu uvek prihvatali kao „domaćeg“. Odslužio sam i vojni rok u našoj JNA (1990/91.), što mi je bio jedini „odmor“ duži od tri-četiri nedelje u Srbiji. Od kako sam zasnovao porodicu sa decom redovno učestvujemo u okupljanjima Srpske zajednice u Berlinu. Sin Viktor, koji ide u 7. razred, intenzivno je igrao u folklornim grupama, čiji je rad zbog korone delimično utihnuo, pa je sada prešao na fudbal. Ćerka Lara je upravo je završila gimnaziju i u velikoj je dilemi na koje studije da se uputi. Najstarija ćerka ima već 27 godina i radi kao vaspitačica. U crkvi, posle bogosluženja, kao i u klubovima, dosta se družim sa našim ljudima – napominje Živko Mojsin.
Srbi, narod za primer
Erika Kose je članica neformalnog udruženja Nemačko-srpski susreti. Bila je veoma aktivna na protestima protiv ratnih razaranja Srbije tokom 1999. godine, a prisustvo okupljanju u Lukenvaldeu smatra svojom obavezom.
– Već godina dobijam pozive da zajedno sa vama odam počast stradalim vojnicima. Svakako, od sveg srca želim da vam zahvalim, što me se uvek setite, mislite na mene i pozovete me da se sećamo žrtava jedne monstruozne politike. Moram da istaknem, da zbog svih zlodela koje su nemački nacisti naneli srpskom narodu, nisam nikad od Srba doživela bilo kakvu neprijatnost, već samo veliku ljubav i prijateljstvo. Time dokazujete da ste narod koji svima treba da služi za primer, narod čije je duhovno biće neraskidivo vezano za najdublje hrišćanske korene. Sa tom vrlinom srpskom narodu neće biti teško da se danas nosi sa svim izazovima koji nam u budućnosti predstoje – istakla je Kose.
On je potom pročitala, na nemački jezik prevedenu pesmu „Srbija“ Oskara Daviča.
Važno je sećanje na žrtve
Elizabet Hercog fon der Hajde, gradonačelnica Lukenvaldea ističe da je sećanje na žrtve temelj na kome počiva poštovanje među narodima.
– Ovde se jasno vidi koliko je visoka cena da se održi mir, i zato je neophodno stalno na to ukazivati, i vi to vašim prisustvom dokazujete. Ovo groblje održavamo najbolje što možemo, vi tome svakako dajete veliki doprinos, ali sve to ne treba da nas udalji od činjenice, da je ovo podsećanje na jedan užas u kome je 4-5. 000 ratnih zarobljenika ukupno na ovom groblju ostavilo svoje živote. U njihovim najboljim godinama, najpre im je oduzeta sloboda, a zatim su dovedeni ovde gde im je i život oduzet. Čitamo ovde njihova imena, i pokušavamo da zamislimo, kakve su to ličnosti bile, kakve su živote u miru vodili. Možemo samo da naslutimo, kakva je nesaglediva tuga naneta članovima njihovih porodica.
