Dan vaskrsenja Hristovog obeležen je već drugu godinu u uslovima korone, u obe berlinske crkve. Novouvedene mere zabrane kretanja u vremenu od 22 do 5 sati ujutru, uticale su na to da se vreme za osveštanje uskršnjih jaja dodatno prilagodi mogućnostima vernika. Deca su se radovala maštovito ukrašenim jajima, a roditelji su bili zadovoljni, da najmlađi mogu ponovo da priušte obeležavanje praznika.
Već u sedam sati ujutro formirani su redovi pred Crkvom Svetog Save na Vedingu, kao i pred Crkvom Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu. O propisanoj distanci vodilo se računa ispred i u samim hramovima, a članovi obezbeđenja brinuli su da svaki vernik upotrebi propisanu zaštitnu masku. Korona ipak nije uspela da osujeti nastojanje naših ljudi da održe veru i običaje naših predaka, a stroge mere nisu nimalo umanjile radost obeležavanja Vaskrsenja Hristovog. Tome uvek veliki doprinos daju sveštenici, protojereji stavrofori, Dragan Sekulić, Veljko Gačić i Radomir Kolundžić.
Četvoročlana porodica Cvetković je u Berlinu četiri godine, redovno prisustvuju bogosluženjima i raduju se svakom prazniku, a posebno Vaskrsu. Saša Cvetković naglašava da slave isto kao i u Srbiji, čak i malo bolje.
– Ovde smo upoznali divnu srpsku zajednicu, odlično smo se uklopili i pomažemo jedni drugima. Ja sam se u Srbiji profesionalno bavio muzikom, za šta ovde još stvorio neophodne mogućnosti. U međuvremenu pevam u crkvenom horu. Mnogi muzičari osuđeni su samo na Jutjub, a i mi smo nabavili još nekoliko instrumenata, pa ako se skorije nešto ne poboljša, moguće da ćemo krenuti porodično da se muzički prezentujemo na Jutjubu.
O životu u uslovima pod koronom, Saša još dodaje:
– Na virus ne gledamo samo tako bespomoćno, već nastojimo da se borimo, kako u vidu zaštite od ove opake bolesti, tako i protiv posledica svakodnevnih ograničenja koje pandemija sobom nosi – ističe glava porodice Cvetković.
Uskršnjoj proslavi u crkvi prisustvovali su i Danijel i Slađana Svilar, sa sinom Stefanom i ćerkom Sarom. Došli su pre tri godine u Berlin, uz pomoć kumova i prijatelja. Danijel radi u građevinskoj struci, dok je Slađana dizajner tekstila, sada dosta zaokupljena decom i u fazi je učenja jezika. Stefan je treći razred, a Sara u avgustu kreće u školu. O deci i Uskrsu, Slađana je istakla:
– Stefan se od svih nas najbolje prilagodio. Slavimo Uskrs kao i u Srbiji, nastojimo da i deca nauče kako to ide, uz farbanje jaja i uz sve ostale običaje. Upoznali smo puno naših ljudi, ali vremena za druženje je malo jer mora dosta da se radi. Odlazili smo i u klubove dok ih zbog korone nisu zatvorili.
O životu u uslovima korone Danijel naglašava:
– Mere su preterane, nekad moramo u radnju u kojoj i po dvesta ljudi da kupimo test, kako bi otišli u radnju u kojoj nema ljudi. Prošle godine nismo bili u Srbiji jer se nismo organizovali na vreme, ali se nadam da ćemo ovog leta otići na odmor. Uvek odemo prvo do Požege, gde su nam roditelji, a onda pravimo planove za dalje destinacije.
O svom dugom i trnovitom putu iz rodnog Karlovca, do Požege i Berlina, Danijel je ispričao:
– Živeo sam najpre u Karlovcu, a onda nas je već prva ratna godina dovela u Liku, u Udbine, odakle su inače moji roditelji. Onda smo 1995. morali da se priključimo koloni, kada su Srbi proterani iz Srpske Krajine, i preko Banjaluke stignemo najpre do Zaječara. Posle mesec dana provedenih na Rtnju, dodeljuju nam smeštaj na Kosovu, kod Peći. 1999. ponovo sledi kolona, sa kojom stižemo do Požege, gde smo se Slađana i ja upoznali. Bavio sam se malo sportom, a Slađana je studirala u Beogradu, posle čega smo živeli i radili najpre u Tivtu. Posle šest godina, tamo provedenih, došli smo u Berlin – preneo nam je detalje Danijel.
Prvi Uskrs u Berlinu
Porodica Marković je odnedavno u Berlinu i Slobodan Marković kaže:
– Došli smo tek pre mesec dana iz Beograda. Posle nekoliko meseci čekanja, kao softverski inženjeri uspeli smo da dobijemo boravak i zaposlenje u čuvenom Amazonu. Sada radim od kuće, kao i mnoge kolege. Istim poslom bavili smo se i u Beogradu, ali smo došli sa željom da život nastavimo u novoj sredini.
Supruga Jana je više sa decom, a o tome kako su do sada slavili Uskrs, ona kaže:
– Uskrs slavimo svake godine, ujutru idemo na liturgiju, a onda smo dan Uskrsa obično provodili kod baka i deka. Ovo nam je prvi Uskrs u Berlinu. Nije bilo lako sve organizovati s malom decom, pogotovo što smo u bili okupirani traženjem stana i preseljenjem. Čuli smo da je naći stan u Berlinu nemoguća misija, uspeli smo da se snađemo za neki privremeni smeštaj, ali će ovo privremeno rešenje izgleda ipak potrajati. Berlin nam se mnogo sviđa jer deci možemo da organizujemo konstruktivnu zanimaciju, grad je prepun igrališta za njih.
Slobodan dodaje da su još smo u fazi upoznavanja ovog velikog grada.
– Ujedno upoznajemo i sve više naših ljudi, što nas posebno raduje. Svake nedelje smo ovde u našoj crkvi na Tempelhofu, a nadamo se da će se uskoro i korona malo primiriti, kako bismo mogli da posetimo i naše klubove.
Na leto u Srbiju
Na bogosluženjima, pogotovo o velikim praznicima, u crkvi je redovno i Mile Vidović. Ovoga puta došao je sa ćerkom Marijanom.
– Od rođenja živim u Berlinu, jedino sam zbog roditelja, jednom prilikom, proveo godinu dana u Novoj Pazovi, odakle su oni. Tu je nas četvorica braće, dok je peti ostao na imanju naših roditelja. Već sedam-osam godina se bavim isporukom hrane, dok je supruga zaposlena u zdravstvenom osiguranju. Imam dva sina i dve ćerke. Mlađa ćerka ide u vrtić, dok su ostala deca u gimnaziji. Uskrs slavimo kao i svake godine, bojimo jaja, uz prethodni post. Nadam se da ćemo na leto uspeti da odemo u Srbiju.
Marijana ide u deseti razred, a pored škole, išla je i na folklor u Kulturno-umetničkom društvu Dunav kolo kolo. Sada zbog korone nije u mogućnosti, i nada se da će posle gimnazije studirati medicinu.
