Kad se Mirzet Miki Juković, u svetu poznatiji kao Miki Jukovic, kao tinejdžer sa porodicom preselio uz Novog Pazara u Frankfurt u Nemačku, nije ni slutio da će to ujedno biti i put ka slavi i uspehu u svetu filma.
Od kada je u gimnaziji dobio poziv da igra u filmu koji je sniman u njegovoj školi pravio je sigurne glumačke korake, da bi, sada, na početku četrdesetih, osvojio izuzetne nagrade iz Njujorka i Los Anđelesa, Nenj Džork Film Anjards i Los Angeles Film Anjards za najbolju sporednu ulogu u filmu „Kad se talas razbio“ („As the njave broke“). Svečana dodela nagrada izostala je zbog situacije s koronom, ali je Miki prvi glumac s nemačkog govornog područja koji je dobio ovu nagradu.
Priznanja iz Amerike stigla su u junu, ali su potom i dalje pristizale. Nagradu za najbolju sporednu ulogu Juković je u avgustu osvojio i na Top šorts film festivalu, koji se ubraja u vodeće onlajn filmske festivale. U septembru je sa Filmskog festivalu u Las Vegasu, za koji kažu da je najbolji i najčuveniji festival nezavisnih filmova, Juković takođe dobio nagradu za najbolju sporednu ulogu.
Filmom „Kad se talas razbio“, u režiji nemačke rediteljke srpsko-grčkog porekla, Aleksandre Bekiou, Miki Juković je sebi prokrčio put do Holivuda. Ovo delo dobilo je pozivnicu i za Kanski festival, gde će biti prikazano 21. novembra.
Prva uloga u gimnaziji
– Već dobrih petnaest godina se profesionalno bavim glumom i evo sada stižu ove značajne nagrade. Imam osećaj da su mi se otvorila nova vrata otvorila i jedva čekam da kroz njih nastavim dalje da koračam. Nisam imao neka očekivanja, ali bilo je prilika koje sam propustio, što mi iz današnje perspektive ne deluje da su to bile racionalne odluke. Kad radim na nekom filmu, volim da budem iznenađen, to me inspiriše i vuče napred – kaže Miki za „Vesti“.
Za trenutak se vraća na početak karijere. Kad je imao 17 godina, u njegovoj školi sniman je film o trgovini drogom i ulogu dilera dobio je upravo Miki. Početnička uloga mu je probudila interesovanja za glumačku profesiju.
– Tek posle godinu dana video sam premijeru u bioskopu. Za mene je u tim godinama bilo fascinantno i uzbudljivo da gledam sebe na velikom filmskom platnu i tada se rodila želja da postanem glumac. Ipak, u to vreme, sredinom devedesetih, još nismo imali rešen status boravka u Nemačkoj, pa nije ni moglo da se planira na duge staze. Odlučio sam da nastavim regularno školovanje i završio studije ekonomije. Počeo sam da radim u banci, više puta promenio posao i tek onda se duboko zamislio, zapitao se šta bi to trebalo da bude moja životna filozofija. Tražio sam sebe, razmišljao u kom smeru dalje treba da idu moja sudbina i moj put i onda se setih tog filma, doživljaja na snimanjima, oduševljenja premijerom koji su mi strašno prijali. Tada rekoh sebi – ako je to posao koji pruža toliko zadovoljstva, onda je bolje da počnem da se bavim njime.
Iz banke na gradilište
Uz rad u banci počeo je da statira u gradskom pozorištu i operi u Frankfurtu.
– Prve uloge dobio sam na nemačkim televizijama ARD
i MDR , a 2016. u dokumentarnom serijalu televizije ZDF „Nemci i Poljaci“, dobio sam glavnu ulogu, lik poljskog vojvode Boleslava – priča nam Miki o počecima.
Često je žrtvovao i dane odmora da ne bi propustio neku produkciju. Shvatio je da mu treba više teoretskog i praktičnog obrazovanja i krenuo da pohađa kurseve glume u Frankfurtu, Londonu, Berlinu i na Pozorišnoj akademiji u Kelnu.
– Radeći u banci preko dana, nisam uspevao istovremeno da prisustvujem probama u pozorištu. Tako sam posao u banci zamenio povremenim poslovima na gradilištu, gde sam radno vreme mogao mnogo fleksibilnije da usklađujem s obavezama u pozorištu. Time sam obezbeđivao svoju egzistenciju, ali i finansirao dalje napredovanje na daskama koje život znače i kasnije na filmu i televiziji. Međutim, tek kada sam se našao na filmskom festivalu u Kanu, zapitao sam se zašto tu nisam bio već pre deset godina.
Glumio u Meksiku i Rusiji
Naš sagovornik je imao prilike da svoj talenat pokaže izvan Nemačke, čak i na drugim kontinentima.
– Oprobao sam se već u dva meksička filma, „Bon Dias Ramon“
i „La Grand Promesa“ , gde sam govorio na nemačkom, ali većinom na srpskom, jer mi je takva bila uloga. Zatim, sam igrao sam u jednom francuskom filmu koji se snimao u Nemačkoj, a onda i u filmu koji se snimao u Sankt Peterburgu. Posle je na red došla i uloga u turskoj seriji koja se snima u Ofenbahu.
Grubijan nežnog srca
Širom Nemačke Miki je postao zapažen kao glumac u kriminalističkim serijama, prema čijim scenarijima je gotovo zavladao nemačkim podzemljem. Internacionalnu publiku fascinira njegov talenat da se od „terminatora“ surovog pogleda preobrati u čežnjivog Nikolasa Kejdža i dosegne šarm Breda Pita.
– Još kao dečaku, moje simpatije bile su na strani loših momaka. Uloge se dobrim delom dodeljuju prema fizičkom izgledu glumca, kako bi sveobuhvatno predstavio lik koga tumači. Sticajem okolnosti, dodeljivali su mi takve uloge, gde sam igrao razbojnike, mafijaše, ubice, pa čak i vampire. Međutim, u filmu „Kad se talas razbio“, za koji sam dobio ove najnovije i važne nagrade, igrao sam mirnog i ljubaznog prijatelja žene u koju je tajno zaljubljen, ali ne nalazi snage ni mogućnosti da iskaže svoja osećanja. Njeno ponašanje mu ne ide u prilog i na kraju teška srca miri se sa tim da će ostati samo prijatelji.
Uživamo u našem humoru
Miki ističe da redovno održava kontakte sa našim ljudima u Nemačkoj.
– Naših ljudi ima svuda, pa i filmskoj industriji. Upoznao sam nekoliko njih i sa nekima sam u bližem kontaktu, a druge viđam ređe. Uvek smo solidarni i podržavamo jedni druge, pogotovo kad se sretnemo negde u belom svetu. Privatno uvek srećem naše u teretani ili na fudbalu. Vrlo mi je važno da održavam te kontakte, kad razmenjujemo mišljenja, delimo dobro raspoloženje i uživamo u našem humoru. Kad se ukaže prilika, odemo i na neki koncert pevača iz našeg regiona, ili se nađemo tamo gde se balkanska hrana vrhunski sprema. Često odem i do Berlina, gde se obavezno viđam sa prijateljima, Milom Milovanovićem, koji je napravio značajnu karijeru kada su borilački sportovi u Nemačkoj u pitanju i sa biznismenom Darkom Đorđevićem. Žao mi što krajem avgusta nismo zajedno bodrili čuvenog boksera, našeg drugara Marka Huka (Muamer Hukić).
Špaga u školskom dvorištu
– Rado se sećam vremena dok sam još živeo u Srbiji kada su se gledale VHS kasete. Kao klinci razmenjivali smo video-kasete sa filmovima u kojima su obilovale scene borilačkih veština, pre svega karate i kung-fu. Onda smo se takmičili u školi i na ulici, ko će bolje da izvede scene iz tih filmova. Naša interesovanja i inače su se vrtela pre svega oko devojčica, fudbala i filmova. Mnogi drugari pokušavali su da skrenu pažnju na sebe, izvođenjem zapamćenih filmskih scena u školskom dvorištu. Svakako nisam zaostajao za njima i uspevao sam pred svima da napravim špagu, kako je to za filmsku publiku činio Žan Klod van Dam.
Karakter važniji od jezika
Na pitanje kako je glumiti na različitim jezicima i kako to izgleda na nemačkom igrati uloge koje su različitog porekla, kaže da se, kad dobije scenario, udubi u karakter i osobine lika koji treba da tumači.
– Postavim sebi pitanje, iz kakve sredine dolazi ta osoba, kakav mu je društveni i porodični status, kakvi su njegovi stavovi o moralu i religiji i drugo. Uvek mi je lakše da kažem tekst na maternjem jeziku, nego na stranom koji sam tek kasnije naučio. Ali i za interpretaciju teksta na stranom jeziku, veoma su mi važni uslovi u kojima radim i okruženje s kojim sarađujem. I u situacijama kada ne razumemo jezik, ipak osećamo energiju i zračenje kojima nam ta osoba prenosi svoje misli i osećanja. Tako, za razumevanje nije uvek neophodno da se govori mnogo teksta jer se i izrazima lica i raspoloženjem lako dočara šta taj lik želi da saopšti.
Žal za pozorištem
– Nažalost, već tri godine ne stižem da se angažujem u pozorištu i veoma mi nedostaje. Želim da mu se vratim čim se okonča kriza s koronom, mada sam od početka sebe video pre svega na filmu i u filmskim ulogama se najbolje osećam.
