Popa s harmonikom pamte generacije

Moleban su služili sveštenici Dragan Jovanović iz Ahena, Neđo i Mladen Janjić iz Kelna, grčki sveštenik Hrizostom, ruski Aleksej, odlazeći prota Milan Pejić i njegov naslednik prota Aleksandar Perković. Svečanost su ulepšali hor „Sveti Simeon Mirotočivi“ kojim je dirigovala Jelena Agbaba Milosavljević i deca koja su posle liturgije sa svima svome ocu Milanu otpevala „Na mnogaja ljeta“.

– U to vreme, 1971. kad sam došao, u Hanoveru je bila čudna atmosfera. U ovom gradu niko me nije hteo. Parohija je bila podeljena, a grad zatvoren za strance. Uz Božju pomoć sve smo savladali, a kasnije sam zavoleo i grad i vas i danas ne slavimo rastanak već sve ono što smo zajedno postigli. U dogovoru s porodicom i uz blagoslov crkve odlučio sam da odem u penziju, ali nikuda ne odlazim, ostajem u Hanoveru, vaš novi sveštenik je prota Aleksandar Perković, koji je ovde služio kao đakon. Odrastao je s nama, a usavršio se u Kaselu – rekao je između ostalog prota Pejić, koji je zahvalio vernicima i porodici i zamolio da mu oproste, svi oni prema kojima je pogrešio.

– Odgovornost je veliki teret. Svi smo ljudi – naglasio je sveštenik kojeg bije glas da je od „popa s harmonikom“ postao sveštenička ličnost, koja je među Srbima u ovom delu Nemačke označila celu eru.

Svirao je dok su mladi učili folklor i na priredbama sve do pre nekoliko godina kada je prestao zbog bolova u leđima.

Posle liturgije pred sveštenikom se stvorio red vernika i prijatelja koji nisu imali vremena za program, a želeli su da se oproste od duhovnog oca i prijatelja. U redu su bili i dr Mirjana Andrejević Kri sa suprugom Rajnerom i dirigent Kristina Šibenik koja je sa ocem Milanom 1990. osnovala hor „Sveti Simeon Mirotočivi“.

Sveštenik nije propustio da posebno zahvali Dobrili Petrović i Kosi Lupo, koje su mu po dolasku u Hanover prve pritekle u pomoć. Poimenično je naveo i porodicu Kovačević, začetnike horskog pevanja i još neke porodice, kojih u to vreme nije bilo mnogo. Jedan Kovačević je stigao u invalidskim kolicima, Kosa Lupu zbog bolesti nije došla, ali je došao njen sin Karol.

Dobrila Petrović je došla, ali bez supruga Žarka, koji se nalazi na oporavku u Srbiji. Tužno je stajala.
– Volim što ide da se odmori, ali mi je žao što odlazi. Žao mi ga je k’o rođenog brata – sa suzama u očima govorila je Dobrila.

Sveštenikov dolazak u donju salu koja je već bila dupke puna prigodnom muzikom propratio je orkestar Dula Jovanovića iz Berlina, a u ime nastavnika i đaka, o svešteniku je govorio đakon Ilija Jović, đak i učitelj, kako za sebe reče. Program je s mnogo emocija vodila nastavnica Brankica Ot.

Đaci svih uzrasta pevali su i igrali duže od sat vremena, prikazana su i scenska dela „Ko tebe kamenom ti njega hlebom“ i „Uzmi sve što ti Bog pruža“. Orkestar iz Berlina je u prepunoj sali doprineo, da se rastanak sa sveštenikom Pejićem pretvori u pravu narodnu svetkovinu.

Biblijska situacija

– Oca Milana u Hanoveru dočekala je biblijska situacija. Raskol bez vernika. Znao je da naši ljudi vole narodnu pesmu, pa je u akciju prikupljanja vernika krenuo harmonikom. Popadija Ivanka i on osnovali su folklornu grupu. Popadija ga je u svemu podržala. Nije lako biti popadija, nije ona samo sveštenikova supruga. Popadija je poziv. Od tri devojke njih dve osnovale su folklornu grupu u čijoj stalnoj postavci sada imamo 70 redovnih folkloraša, a za sve ove godine, u našoj parohiji više stotina mladih naučilo je da igra. Nije bilo ni škole, a danas je to škola sa stotinu učenika i devet nastavnika. Škola u kojoj srpski mogu da nauče i oni koji nisu Srbi. Ovo danas nije rastanak. Ovo je proslava jubileja svešteničke službe koja se nastavlja. Proslava jubileja, žeteoca prote Milana. Hvala ti proto – završio je nastavnik veronauke Jović, pominjući i protinu decu koja su svojim ponašanjem vršnjacima bila primer.

– Zato hvala Mirku, Aleksandru i Mirjani – dopunila je voditeljka Brankica Ot navodeći i imena svih devetoro sveštenikovih unučadi, „koji su često i duže morali da čekaju da ih deda pomiluje i uzme u naručje“.

Voditeljka je posebno čestitala jubilej nastavnici Svjetlani Bojić koja u Srpskoj školi pri crkvi decu podučava već 25 godina.

Igrala i plakala

Za vreme igre na pozornici i u sali bilo je glasno i veselo, ali niz lice Vanese Mišić koja je igrala kliznula je krupna suza.
– Otac Milan je uvek bio uz nas. I onda kad nam nije išlo dobro, tešio nas je i davao nam snagu da istrajemo – objasnila je Vanesa posle završene igre.

Privremeno do penzije

Prota Milan Pejić je rođen u Bačkom Petrovom Selu 1953. Bogosloviju je završio u Sremskim Karlovcima, a po dolasku u Nemačku kod roditelja, studirao je na Starom katoličkom fakultetu u Bonu. Vladika zapadno-evropski Lavrentije 12. decembra 1976. rukopoložio ga je u čin đakona, a 26. decembra iste godine u čin prezvitera. Za privremenog paroha hanoverskog postavljen je 1. januara 1977, a sa tog radnog mesta odlazi u penziju. Dužnost arhijerejskog zamenika obavlja više od 40 godina, a na toj dužnosti ostaće do 3. marta kada će ga vladika Grigorije i zvanično razrešiti.

Njegova epoha

– Otac Milan je ovde obeležio čitavu epohu, kako za vreme rata tako i za vreme gradnje hrama. Okupljao je ljude i vernike. Bio nam je pravi duhovni otac. I nama i našoj deci. Okupljao je studente, a povezivao je i crkve. Danas imamo doktora nauka koji su to postigli zahvaljujući ocu Milanu – rekla je Kristina Šibenik doskora šef muzičkog odeljenja u Državnoj operi u Štutgartu, koju smo ispred bogomolje sreli sa grupom kolega sa Visoke muzičke škole u Hanoveru.

Ima puno toga

– Ako pogledamo kako je bilo kada je otac Milan došao i kako je danas, bilo bi puno toga za priču. U najkraćem, kad je on došao Srbi su u Hanoveru imali mali biro i iznajmljenu malu bogomolju. Danas imaju crkvu i Svetosavski centar koji je i verski i kulturni centar Srba u Hanoveru, a zajedno sa Grcima napravljen je u Evropi jedinstven Pravoslavni centar – rekao je za „Vesti“ dipl. inž. Zoran Veličković, jedan od rukovodilaca gradnje hrama i predsednik Crkvene opštine u više mandata.

Konačno vreme za aplauz

– Nije to nikakav odlazak. Otac Milan i dalje postaje s nama u Hanoveru. Kod nas u crkvi nema aplauza i danas je pravi trenutak da našeg sveštenika za sve ono što je učinio nagradimo i aplauzom – rekao je pojac Lazar Radujković, jedan od zaslužnih graditelja hrama.