Kućni ljubimci osim što nam pružaju ljubav i čine naš život bogatijim, imaju i brojne koristi za razvoj dece. Naime, neka istraživanja su pokazala da deca koja odrastaju uz kućne ljubimce imaju priliku da mnogo više razviju svoju emocionalnu inteligenciju.
Emocionalna inteligencija (EQ) podrazumeva skup sposobnosti koje nam pomažu da identifikujemo svoje i tuđe emocije, i da te informacije koristimo u snalaženju i odnosima prema drugim ljudima. Ova vrsta inteligencije razvija empatiju, koja nam pomaže da bolje razumemo osećanja drugih ljudi i samim tim predvidimo njihovo ponašanje.
Suživot sa kućnim ljubimcima deci pomaže da identifikuju, procene i regulišu emocije, što dalje pomaže u formiranju odnosa sa ljudima oko sebe i brigu o drugima. Što je emocionalna inteligencija razvijenija, lakše se formiraju čvrste veze sa drugim ljudima i bolje se tumači svet oko nas, što olakšava postizanje raznih ciljeva u životu. Emocionalna inteligencija se razvija sa detetom kako ono raste, a kućni ljubimac, mali ili veliki, psi, mačke, pa čak i sitne životinje, pospešuju taj razvoj na više različitih načina.
Uče decu da razmišljaju o drugima
Deca su po svojoj prirodi fokusirana na sebe i svoje potrebe, pa im briga o kućnom ljubimcu pomaže da uvide i tuđe potrebe.
Briga o drugom živom biću je velika odgovornost i deca kroz nju uče o potrebama svojih ljubimaca. Bilo da je u pitanju pas, mačka, papagaj ili hrčak, potrebno je hraniti i čistiti životinje. Čak i najmanji zadaci kao što je npr. briga da pas ima u činiji uvek sveže vode, razvija empatiju kod dece.
Briga o drugom živom biću ih uči da i životinje i drugi ljudi imaju svoje potrebe i uči ih da prepoznaju te potrebe kod drugih.
Uče decu komunikaciji
Komunikacija sa ljubimicima je neverbalnog tipa, ali često zaboravljamo da je komunikacija među ljudima takođe većim delom neverbalna. U međuljudskim odnosima, mi se dobrim delom oslanjamo na neverbalne znake, facijalne ekspresije, jezik tela i gestikulacije, kojim dopunjavamo ono što je verbalno izrečeno.
Kroz brigu o ljubimcima deca prepoznaju važnost ovog vida komunikacije i uče da identifikuju emocije i potrebe kroz govor tela, kao što je npr. mahanje repom kod pasa ili spuštene uši kod mačaka. Neverbalna komunikacija je nešto što se uči, a ne nešto sa čim se rađamo.
Uče decu odgovornosti
Koji god ljubimac da je u pitanju mali ili veliki, on zahteva odgovornost. Deca od najranijeg uzrasta uče kroz brigu o ljubimcima da budu odgovorni.
Od jednostavnijih zadataka, kao što je sipanje hrane i vode u činije, do komplikovanijih kao što je održavanje higijene ljubimca, svaki zadatak zahteva, da se dete seti svaki dan da ga obavi, čak iako mu nekim danima nije do toga. Kroz ovo, dete od malih nogu do starije dobi, od jednostavnijih do kompikovanijih zadataka, uči da brine o svom ljubimcu.
Osećaj odgovornosti im pomaže i u društvenom životu, u odnosima prema drugim ljudima i odnosu prema školi i drugim obavezama.
Uče decu kontroli sopstvenih emocija
Kada se npr. ljubimac uznemiri ili uplaši usled jake buke, dete mora da nauči da kontroliše svoje ponašanje kako bi mu pomoglo da nežnije mazi ljubimca ili da mu priča nežnijim tonom kako bi ga utešilo, što detetu pomaže da shvati da njegovo ili njeno ponašanje i postupci utiču na druge.
Kućni ljubimci smanjuju stres kod dece
Nekada je deci dovoljno da ih njihovi ljubimci samo saslušaju. Ljubimci ih neće osuđivati kada sa njima podele svoje tajne.
Za decu koja razvijaju svoju emocionalnu inteligenciju, prisustvo ljubimca je i zato izvor zdrave i stabilne veze. Kako dete raste i susreće se sa sve više faktora stresa u svom okruženju, ljubimac kao stabilni faktor u dečjem životu pomaže da dete nađe orijentir za svoje emocije. Životinje tako pružaju posebnu emotivnu podršku i pomažu u smanjenju stresa.
Pomažu da deca razviju samopouzdanje
Briga o drugom živom biću predstavlja važnu obavezu, koja deci pruža osećaj ispunjenosti i podiže nivo samopouzdanja.
Kroz brigu o ljubimcu, deca razvijaju svoje sposobnosti, koje im pomažu da više brinu i sami o sebi, što sve doprinosi razvoju samostalnosti kod dece.
Imaju ulogu u dečjem razumevanju ciklusa života
Priča o rađanju i umiranju živih bića sa decom može biti teška za roditelje. Učenje o ovome kroz život ljubimaca može da bude lakše za obe strane.
Iako je saznanje o smrti ljubimca teško i bolno, ono je važno životno iskustvo, jer nas o uči o činjenicama života. Takođe, priča o rađanju i nastanku života može biti mnogo jednostavnija kroz primer ljubimca i prikladnija za decu. Život ljubimca, njegovo rađanje, razmnožavanje i umiranje, pruža roditeljima dobru priliku da razgovaraju sa decom o ovim osetljivim temema i da pokažu deci kako da se nose i sa srećnim i sa tužnim emocijama.
Činjenica je da se emocionalna inteligencija razvija kroz ceo život, ali sazrevanje je najbrže u dobu adolescencije. Nije iznenađujuće da emotivne veštine i mehanizmi koje naučimo u mladosti ostaju kao fundamentalni mehanizmi ključni do kraja života.
Bilo da dete zaista brine samo o ljubimcu ili ne, ono svakako uči od njega, pa ljubimac predstavlja zaista efikasan katalizator razvoja emocionalne inteligencije. Što više razvijamo ovaj vid inteligencije, to bolje komuniciramo, borimo se sa stresom, navigavamo konflikte i održavamo veze sa drugima. Zbog toga ljubimci mogu da budu dragoceni u našem razvoju i da nas nauče puno toga ključnog za ceo život od malena.
