Dok Teheran dobija uticaj nad globalnim programima o ženskim pravima, Austrija ćuti – Ministarstvo spoljnih poslova odbacuje svaku odgovornost, prenosi exxpress.at.
Iran je 8. aprila 2026. godine konsenzusom nominovan u prestižni UN Komitet za program i koordinaciju (CPC), telo koje utiče na prioritete programa u oblastima ženskih prava, rodne ravnopravnosti, ljudskih prava, razoružanja i prevencije terorizma. Dok su samo Sjedinjene Američke Države javno uložile prigovor i ocenile Iran kao „nepodobnog“, Austrija – kao članica Ekonomskog i socijalnog saveta UN (ECOSOC) se nije oglasila. Kako prenosi austrijski portal „exxpress.at“, ova nominacija izazvala je politički skandal u Beču, a ministarka spoljnih poslova Beate Majnl-Rajzinger našla se pod snažnim pritiskom.
Prema navodima organizacije „UN Watch“, koja prati rad Ujedinjenih nacija, zapadne demokratije – uključujući Austriju, Veliku Britaniju, Francusku, Kanadu i Australiju – omogućile su da Iran, zemlja sa jednim od najtežih bilansa kada je reč o represiji nad ženama i kršenju ljudskih prava, dobije važnu ulogu u oblikovanju politika Ujedinjenih nacija. Portal „exxpress.at“ naglašava da je CPC formalno „tehničko telo“, ali da ono odlučuje o budžetima i prioritetima programa koji direktno utiču na položaj žena širom sveta. Uprkos tome, austrijsko Ministarstvo spoljnih poslova u odgovoru za taj portal odbacuje svaku suodgovornost, ocenjujući ove navode kao „lažne i obmanjujuće prikaze“.
Ovo nije prvi put da Iran dospeva u tela Ujedinjenih nacija koja se bave ljudskim pravima, a da zapadne države ostanu bez jasne reakcije. „UN Watch“ podseća da je sličnih situacija bilo i ranije, dok su Sjedinjene Američke Države ovoga puta jedine otvoreno rekle „ne“. U Austriji, gde je Nacionalni savet ranije jednoglasno osudio represiju iranskog režima, ćutanje ministarke Majnl-Rajzinger otvara pitanje političke doslednosti i spremnosti da se deklarativna odbrana ljudskih prava potvrdi i konkretnim postupcima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Neutralnost Austrije u međunarodnim odnosima je legitimna tradicija, ali u slučaju ministarke Beate Meinl-Reisinger deluje selektivna. Dok se aktivno i glasno angažuje oko Ukrajine – posete, izjave solidarnosti i zahtevi za pritiskom na Rusiju – prema Iranu se drži distancirano, pozivajući se na „tehnički“ karakter odluke u UN. Takav pristup može delovati kao prilagođavanje sopstvenoj levičarsko-liberalnoj politici. Tamo gde je lako zauzeti moralno visok stav (Ukrajina), ona to čini, dok u složenijim slučajevima poput Irana bira ćutanje kako bi održala diplomatski prostor. Prava doslednost zahtevala bi jednaku spremnost za kritiku i prigovor svuda gde se krše ljudska prava, bez obzira na to da li to odgovara trenutnom političkom narativu.
