U vremenu kada se često zaboravlja ko smo i odakle dolazimo, srpska sloga u dijaspori još jednom je pokazala svoju veličinu. Dolazak dece iz Dečjeg gradskog hora „Kosovska Mitrovica“ u Pariz nije bio samo putovanje – bio je to susret srca, vere i identiteta koji povezuje Kosovo i Metohiju sa srpskim narodom u Francuskoj.
Kako prenosi portal „TOUS LES SERBES À PARIS – SVI SRBI U PARIZU“ iza ove plemenite akcije stoji žena velikog srca – Nataša Stanković, koja je bila uz decu od samog dolaska, brinući o svakom detalju njihovog boravka. Kao inicijator čitave akcije pomoći, upravo ona je pokrenula organizaciju kako bi mališanima bili obezbeđeni obroci i osveženje za vreme njihovog boravka u Parizu i kako bi bili dostojno ugošćeni. Uz ogromnu podršku našeg udruženja „Svi Srbi u Parizu“, koje je aktivno učestvovalo u pomoći ove plemenite akcije, pokazalis smo još jednom šta znači prava srpska sloga u rasejanju.
Ogromnu zahvalnost dugujemo i našim ugostiteljima koji su bez razmišljanja otvorili svoja vrata i srca. Lokal brze hrane „Caričin grad“, restoran „Balkan Montreuil“ i restoran „Gurman“ obezbedili su obroke za decu tokom njihovog boravka. Njihov gest je više od pomoći – to je dokaz da srpski narod ne zaboravlja svoje, ma gde se nalazio.
Iako deca nisu stigla na nedeljno Vaskršnje okupljanje u crkvi, ne smemo zaboraviti ni Kolо srpskih sestara koje je bilo spremno da ih dočeka i ugosti sa ljubavlju i toplinom, u duhu naše tradicije.
Boravak u Parizu za ovu decu predstavlja iskustvo koje će pamtiti zauvek. Grad svetlosti ih je očarao, ali ono što je ostavilo najjači utisak jeste njihov nastup u Kulturni centar Srbije u Parizu.
Na sceni su na ovoj smotri horova, zajedno sa vršnjacima iz drugih škola iz Srbije, pokazali bogatstvo naše kulture i snagu srpske pesme. Svaki ton bio je ispunjen emocijom, a publika je imala priliku da oseti ponos i nadu – sve ono što srpski narod nosi kroz istoriju. Posebnu emociju je izazvala pesma „Vladaj Bože“ koju je napisao Sveti Vladika Nikolaj Velimirović uz dirigentsku palicu sjajne Sandre Marković koja je došla zajedno sa decom i bila zadužena za njih. Dok su deca pevala, zvuk se širio centrom Pariza a slučajni prolaznici, Francuzi, su zastajivali i uživali u ovim anđeovskim glasovima.
Ovaj događaj još jednom je dokazao da srpski narod, bez obzira na udaljenost, ostaje povezan. Deca sa Kosova i Metohije nisu bila sama – dočekana su kao svoja, sa ljubavlju i pažnjom koju zaslužuju.
Zahvaljujući ljudima poput Nataše Stanković i uz pomoć udruženja „Svi Srbi u Parizu“, ali i veliko dobročinstvo i plemenitost naših ugostitelja i crkve ova priča dobija svoju najlepšu dimenziju – dimenziju zajedništva, humanosti i nepokolebljive veze sa otadžbinom.
Piše: Stefan Bogdanović
