Rođena na današnji dan 18. marta 1909. u Kragujevcu, Ljubica Marić postala je prva školovana kompozitorka u Srbiji, akademik SANU i ličnost koja je suštinski obeležila umetnost 20. veka. Tokom karijere građene u Beogradu i Evropi, oblikovala je autentičan stil spajajući srednjovekovno nasleđe i savremene pravce, čime je trajno zadužila muzičku scenu.
Rani gubitak oca u Drugom balkanskom ratu obeležio je njeno detinjstvo, dok je majka Katarina bila životni oslonac i inspiracija. Violinu počinje da svira još kao devojčica, a obrazovanje nastavlja u Beogradu i Pragu, gde završava studije kompozicije i dirigovanja. Uvodi se u red prvih žena dirigenata u Evropi i potpisuje prvo atonalno orkestarsko delo u srpskoj muzici.
Profesorsku karijeru i angažman dirigenta Radio Beograda pratilo je građenje opusa koji je spojio vizantijsko nasleđe i avangardu. Dela poput „Pesme prostora“ i ciklusa „Muzika Oktoiha“ oživela su stare melodije kroz savremen izraz.
Priznanja su krunisana članstvom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti od 1981. godine, dok su njene kompozicije izvođene širom Evrope uz uvažavanje velikih svetskih autora. Svestranost je pokazala baveći se slikarstvom i pisanjem, a zapamćena je kao snažna, samostalna umetnica koja je hrabro pomerila granice u svetu kojim su decenijama dominirali muškarci.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Ljubica Marić preminula je 17. septembra 2003. godine u Beogradu. Odlaskom velike umetnice, srpska i evropska kultura izgubile su autentični rukopis koji je muzikom premostio vekove, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji svetske umetničke baštine. Na predlog Srpske akademije nauka i umetnosti, UNESKO je stogodišnjicu njenog rođenja, 2009. godine, uvrstio na svetsku listu značajnih jubileja, a ovim gestom, opus prve srpske kompozitorke prepoznat je kao deo dragocenog kulturnog nasleđa.
Piše: Stefan Bogdanović
