Krajem 1942. godine, mir manastira Vojlovica narušava dolazak crnih automobila nemačke komande. U manastirske zidine, pod strogom stražom, sproveden je episkop žički Nikolaj Velimirović, a u maju 1943. pridružuje mu se i patrijarh srpski Gavrilo Dožić. Započelo je mučno zatočeništvo dvojice najviših crkvenih velikodostojnika.
Zašto je Treći rajh strepeo od dvojice monaha? Nemački oficiri su znali da njihov uticaj prevazilazi crkvene okvire. Patrijarh Gavrilo, uhapšen još 1941. u Ostrogu, bio je simbol otpora Trojnom paktu, dok je vladika Nikolaj odbijao svaku kolaboraciju. Nemci su se plašili da bi njihova javna reč izazvala pobunu, pa su ih potpuno izolovali od sveta.
Život se sveo na nadziranu rutinu i kretanje po dvorištu pod oružanom pratnjom. Ipak, održavali su duhovni ritam služeći liturgije i beskompromisno odbijali pritiske vlasti da podrže okupatora. Nikolaj je vreme koristio ispravljajući Vukov prevod Novog zaveta i pišući „Kanon Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj”. Patrijarh Gavrilo je o tim danima kasnije zapisao:
„Nikad u životu i u borbi nisam klonuo duhom… To me je uvek spasavalo, da čovek mora da bude čovek i da sve podnosi što ga snađe.”
Mir zatvorskih dana prekinuo se u ranu jesen 1944. Kako su se Crvena armija i partizani približavali Pančevu, među Nemcima je zavladala panika. Nemačka komanda je panično strahovala da bi oslobađanje dvojice arhijereja od strane nadiruće Crvene armije predstavljalo ogroman moralni podstrek za narod i snažan antifašistički talas. Svesni da gube rat na Balkanu, nacisti su na Gavrila i Nikolaja gledali kao na izuzetan „politički kapital” i dragocene taoce za eventualne pregovore. Zbog toga su ih hitno evakuisali sa linije fronta i prebacili u srce Trećeg rajha, duboko u zloglasni logor Dahau, kako bi ih zadržali pod apsolutnom kontrolom.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Zatočeništvo u Vojlovici svedočanstvo je istinske duhovne snage i odvažnosti da se pred zlom ne pristaje na kompromise. Dahau je bio samo surov nastavak te golgote, ali je temelj njihovog otpora iskovan upravo u dostojanstvenoj tišini vojlovačke izolacije.
Piše: Petar Nikolajev
