Februar 1942. i februar 1999. godine, dva datuma udaljena više od pola veka, ispisana su krvlju u istoriji srpskog naroda. Iako različiti po kontekstu, metodama i akterima, spaja ih jeziva simbolika meseca stradanja, duboka nepravda i bolno suočavanje s pitanjem: „da li se vreme objektivno kreće napred, ili nas nemilosrdno vraća u ciklus patnje, gde se tehnološki napredak sumnjivo prepliće sa nepromenjenom ljudskom spremnošću na zlo“?
Februar 1942: Nečovečnost u Piskavici i Ivanjskoj
U srcu Nezavisne Države Hrvatske, februara 1942. godine, desio se jedan od najužasnijih zločina Drugog svetskog rata. U selima Piskavica i Ivanjska (današnje Potkozarje), kod Banje Luke, stotine srpskih civila, uključujući 77 dece mlađe od 12 godina, mučki je ubijeno. Ovaj pokolj bio je deo genocidne kampanje NDH, a posebno je potresan podatak da su glavni izvršioci bili lokalni Hrvati, dojučerašnje komšije. Svedočanstva preživelih govore o pozivanju ljudi po imenu, pre nego što bi ih brutalno likvidirali, neretko u prisustvu porodice. Bila je to borba za goli opstanak, prekinuta na najsvirepiji način, bez ikakvog obzira prema ljudskom životu.
Februar 1999: Diplomatska farsa u Rambujeu
Više od pola veka kasnije, u drugom februaru, svet je bio suočen sa novim licem sile. U dvorcu Rambuje kod Pariza, od 6. februara 1999. godine, odvijala se „mirovna konferencija“ koja će u istoriji biti upisana kao vrhunac „buldožer diplomatije“. Pod izgovorom rešavanja kosovske krize, Srbiji je pod pretnjom bombardovanja, postavljen ultimatum: prihvatiti faktičku okupaciju cele SR Jugoslavije od strane NATO snaga i uslovno odricanje od suvereniteta nad Kosovom i Metohijom.
Delegacija SR Jugoslavije je to odbila, svesna da bi prihvatanje značilo potpisivanje kapitulacije. Madlen Olbrajt je jasno poručila: „Ako ovo ne prihvatite, bombe će da padaju.“ Nepunih mesec dana kasnije, usledila je NATO agresija, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, što je označilo flagrantno kršenje međunarodnog prava i početak ere u kojoj sila pobeđuje pravo. Srbi su se ponovo našli pred odlukama koje su direktno ugrožavale njihovo postojanje i teritorijalni integritet.
Smisao izbora usred ciklusa
Dva februara, dva scenarija stradanja. Iako se civilizacija hvalila napretkom, tehnološkim dometima i razvojem, ljudska sudbina se u oba slučaja našla na nišanu, pred arbitrarnom voljom moćnijih. Deca preklana u Potkozarju, bez glasa i nade, i narod bombardovan ’99. godine, usred „razvijenog sveta“, suočeni su sa istim pitanjem: Koji je smisao?
Pogled redakcije portala Vesti Online
Možda vreme jeste kruženje između leta i zime, ali u srcu tog kruga leži neminovnost ljudskog izbora. Između dobra i zla. Između predaje i prkosa. Između ubijanja i svedočenja. I dok bolna sećanja na ta dva februara opominju na cikluse nepravde, ona istovremeno svedoče i o neuništivoj potrebi čoveka da se bori za dostojanstvo i smisao, prkoseći iluziji da je sve samo taština. Možda je smisao upravo u tom nepokolebljivom otporu zaboravu i nepriznavanju zla kao konačne sudbine.
Piše: Petar Nikolajev
