Tri puta dnevno, uoči obroka, sama sebi daje insulin i tako reguliše nivo šećera u krvi. Toliko se uhodala u taj životni problem, da više ne mora da računa koliko joj obrok ima kalorija. Čim vidi šta ima na tanjiru, zna koliko insulina mora da ubrizga.
– Vremenom sam se navikla na takav režim. Naravno, veliko je to opterećenje, ali ne pomišljam da odustanem. Pazim na nivo šećera, držim se nekih pravila u ishrani i uzimam terapiju – kaže Nikolina, iskreno iznenađena posetom novinara "Vesti" koji su stigli sa novčanim prilog od 400 evra, darom Udruženja Srba Banije iz Australije, koje im pomaže već šestu godinu zaredom, ne zaboravljajući na nevolje ove porodice.
Prava adresaBajići su se i ove godine iskreno obradovali našoj poseti ne toliko zbog same donacije, već zbog spoznaje da neko i u dalekoj Australiji misli na Nikolinu. – Obraćali smo se brojnim institucijama, kucali na razna vrata, pokušavali da se dogovorimo sa lekarima, ali bezuspešno. I zato nas vaša poseta svaki put dirne. Mnogo hvala ‘Vestima’ i našim dragim Banijcima u Melburnu – poručuje Nikolina i kaže da nije po onoj daleko od očiju, daleko od srca, već daleko od očiju, a blizu srca.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Nikolinin otac Boro i majka Ljiljana kažu da će im prilog dobro doći za jedan deo terapije.
– Na sreću, insulin uredno možemo da dobijamo preko zdravstvenog osiguranja, ali te trakice kojima se meri nivo šećera u krvi moramo da ih plaćamo. Jedno pakovanje košta oko 35 evra, a Nikolini su mesečno potrebne dve kutije. U poslednje vreme pokušavamo da se provučemo sa jednom, pa se snalazimo – vele njeni roditelji, od kojih je otac stopostotni ratni vojni invalid i jedini je zaposlen u domu Bajića.
Vozi gradski autobus u Banjaluci, dok je majka Ljiljana kod kuće svih ovih godina bila uz bolesnu Nikolinu i njenu četiri godine mlađu sestru Milanu. Pre sedam godina pojavio se tračak nade. Lekari su predložili da se za Nikolinu nabavi posebna insulinska pumpa. Cena tog aparata je oko 9.000 evra, ali problem je što u Srpskoj ta pumpa mora da se nabavi samo preko Fonda.
– Svih ovih godina Nikolina je bila na listi pacijenata koji bi trebalo da dobiju tu pumpu, ali svaki put je, ponekad i na neobjašnjiv način, izostavljena, tako da smo odavno izgubili svaku nadu. Često vidimo neke političare na televiziji kako pričaju o donaciji tih insulinskih pumpi u Banjaluci, ali u tim pričama nema naše Nikoline, a u više navrata je bila prva na listama čekanja. I onda se pitamo ko je tu lud i ko koga zamajava. Zbog svega smo odavno izgubili veru i u zdravstveni sistem i u državu – tvrde Bajići.
Opaka bolest, međutim, nije Nikolinu sprečila da, koliko god može, živi životom ostalih tinejdžera. Nakon završene srednje muzičke škole, upisala je Muzičku akademiju. Ove jeseni je upisala treću godinu i na fakultetu sve ide kako se samo poželeti može. Njena ljubav su klavir i harmonika, ali odlučila je da se ne bavi samo jednim instrumentom.
– Upisala sam opšti smer, i kad završim, imaću zvanje profesora muzičke kulture. Znam da je to zanimanje deficitirano u Republici Srpskoj, pa se nadam brzom zaposlenju. Imamo i neke informacije o izgradnji još jedne muzičke škole u Laktašima, pa je sigurno da će im biti potrebni profesori. Klavir sviram redovno, i to je moja velika ljubav – kaže Nikolina, koja je uprkos zdravstvenim poteškoćama ostala nasmejana. A danas posebno, kad smo joj predali novac u znak sećanja Banijaca na ljude u nevolji.
Neraskidiva veza sa zavičajem
Pomoć u pravi čas: Rade Stambolija sa slikom sina I Radetu, ocu 13-godišnjeg Branislava Stambolije, uručena je donacija od 400 evra u beogradskom dopisništvu "Vesti". Dečaka koji je dosad imao pet operacija i koji je trenutno na hormonskoj terapiji zbog zaostajanja u rastu nismo videli jer je bio u školi, gde važi za vrlo dobrog učenika, ali je po tati poslao svoju sliku. Ovaj mališan rođen je u Srbiji, raste i školuje se u Liparu kod Kule, a od roditelja često sluša o lepotama Dvora na Uni, odakle su Stambolije proterane u "Oluji". – Možda ćemo ga jednog dana i odvesti tamo gde nam je nekad bilo kao u bajci, tamo gde smo se vekovima rađali, ali zasad nemam vremena jer svaki dan putujem u Novi Sad gde radim kao bravar. Ponekad skoknem do ćerke u Somboru koja se tamo školuje, a onda željan porodice nazad – priča Rade koji se sam brine za četvoročlanu porodicu. Jedino lepo što se desilo u životu ove familije otkad su u Srbiji jeste kuća koju im je izgradio UNHCER, pa iako nisu vlasnici, ipak imaju krov nad glavom. – Najviše me raduje to što nas naši Banijci iz Australije nisu zaboravili, naša veza je neraskidiva uprkos godinama i kilometrima – kaže na odlasku Rade Stambolija. |
