Kada se pomene srpski vaterpolo, prva asocijacija je neretko snaga i dominacija. Ipak, kada se pomene Vladimir Vujasinović, te reči dobijaju dimenziju više. One postaju sinonim za eleganciju u vodi i sportsku inteligenciju kakva se retko viđa.
Rođen 1973. u Rijeci, Vujasinović je svoj put započeo u Primorju, ali su ga burne devedesete dovele u Beograd. Njegova karijera bila je odiseja kroz evropske gigante: Crvena zvezda, Partizan, Barselona, Roma, i konačno, moćni Pro Reko s kojim je tri puta pokorio Evropu. Ipak, kako je i sam u više navrata isticao, uspehe koji su mu bili lično najvažniji, postigao je igrajući za nacionalni tim Srbije. Bio je kapiten, tihi vođa i oslonac generacije koja je osvojila gotovo sve.
Međutim, jedan trenutak definiše njegovu genijalnost više od bilo koje medalje. Bilo je to polufinale Olimpijskih igara u Sidneju, 2000. godine. Protivnik je bila snažna Rusija. Utakmica teška, neizvesna do samog kraja. Semafor je pokazivao nerešen rezultat, a do kraja su ostale samo sekunde. Svi su očekivali snažan šut, „bombu“ iz faula. Ali, Vujas je imao drugačiji plan. Sa velike udaljenosti, u poslednjoj sekundi, uputio je mekan, gotovo nestvaran lob udarac. Lopta je preletela ruskog golmana Maksimova i ušla u mrežu uz zvuk sirene. Taj potez nije bio samo gol za pobedu. Bio je to potpis velemajstora koji vidi ono što drugi ne vide. Taj gol je Jugoslaviji doneo finale, a Vujasinoviću status legende u bazenu.
Osim tog antologijskog gola, zanimljivo je da su ga zvali „kompjuter u bazenu“. Njegova sposobnost da predvidi potez protivnika i smiri igru kada „voda vri“ činila ga je jedinstvenim. Van bazena, ostao je skroman i porodičan čovek, sušta suprotnost stereotipu arogantne zvezde.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Njegov prelazak u trenerske vode bio je prirodan nastavak. Kao trener Partizana, Pro Reka i mlađih selekcija, nastavio je da prenosi znanje, stvarajući nove šampione. Vladimir Vujasinović nije samo bivši vaterpolista. On je institucija. Čovek koji je dokazao da se u bazenu ne pobeđuje samo mišićima, već pre svega glavom, srcem i onim čuvenim lobom koji se i danas prepričava.
Piše: Petar Nikolajev
