Pored odeće i predmeta za domaćinstvo, keks, čokolade i drugi slatkiši pomoći će ovim ubogim ljudima da lakše podnose dane ispunjene čamotinjom i nemaštinom. Do planinskog sela Vlase u kraju Poljanica, 20-ak kilometara udaljenog od Vranja, stižemo u kasnim podnevnim satima. Uspon do planine Goč savladavamo uz brojne krivine, a potom se spuštamo prema reci Veternici i selima naseljenim starcima.
Malo nama, više unucima– Radujemo se unucima, mali su, a kad dođu to je za nas najveća radost. Sada ću da ih zovem, ono što je posno, ostavićemo za nas. Ali, ove čokolade ići će njima. Bakino i dekino srce biće puno kada im damo slatkiše, tu radost u njihovim očima ima danima da sanjamo. Zar ima od toga lepše na ovom svetu? Ništa im ne pružamo, a sada zahvaljujući ovoj dobrotvorki iznenadićemo ih, ima da skaču od radosti – kaže Miroslava. |
Zima je u ovim krajevima već stigla, puše se odžaci, mraz se uvlači u kosti. Dom Jankovića, bedom i boleštinama ispunjen, nalazi se u oronuloj lovačkoj kući koju niko ne održava. U sobici gde žive, pucketa vatra iz šporeta, za stolom starina Branislav upravo večera.
– Za mene je svaki dan pričest, da li poslednji, ja ne znam, samo Bog zna! Postimo za Božić kao i uvek, a falu bogu evo imam hlebac, malo šećera i vode. Zagrejemo vodicu, pomešamo to i pojedemo koliko da zavaramo glad i udovoljimo Bogu – jedva izlaze reči iz usta starine dok Miroslava prebira po paketu, a uzvici oduševljenja se odbijaju od počađavelih zidova. – Bogomladenac naš Isus Hrist da joj podari sve, i hoće, čim se nas setila ubogih staraca. Kažete čak iz Nemačke! Svako dobro Nadežda dočekala, naš blagoslov će imati kad se pomolimo svakog jutra i večeri. Eh, da i naša duša blagost oseti – kaže pobožno Miroslava.
Boluju, muče se, soba je na spratu, stepenice ruinirane, ima ih previše za njihove godine. Miroslava svakog dana mora da donosi drva, vodu za jelo, piće, pranje…
Gega se, jedva hoda, teško joj, ali mora da se živi. Ćerke su blizu njih, žive i one sa decom u velikoj oskudici. Dolaze da ih obiđu kad stignu, poštuju ih, ali i njih život ne mazi.
"Kad su otac i majka sirotinja onda se to lepi u našem slučaju i na decu. Nemaju posla, muče se po nadnicama da prežive. Sin se više puta ženio, ne ide mu to od ruke. Ima decu, mora da ih izdržava, ide po planinama, tamo pravi ćumur, tamo i spava. Sirotinja i bogu je teška", vele Jankovići, čija je nesreća počela uporedo s kosovskom.
Živeli su na dva metra od postavljene administrativne granice sa KiM, a srpska vojska po Kumanovskom sporazumu nije imala pravo da uđe u tu zonu, pa su bili prepušteni albanskim ekstremistima. Do pre 12 godina živeli su na vekovnom ognjištu u planinskom selu Trstena. Imali su kuću, štalu, šest krava i tele, 12 hektara zemlje… Svo to gazdinstvo nisu videli poslednjih 11 godina.
– Eh, deco moja – kazuje Branislav – utekosmo Bugarima u Drugom svetskom ratu, a stradasmo u miru, u našoj državi od Arnauta – kaže tužno Branislav. I dok se pozdravljamo, starci nas blagosloviše da niz planinu živi i zdravi stignemo svojim domovima.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
