Nedelja puna tragičnih železničkih incidenata potresla je Španiju, gurnuvši je u duboku krizu javnog prevoza. Od kobnog sudara brzih vozova u Andaluziji do iskakanja vozova iz šina u Kataloniji, nesreće su otkrile hronično nedovoljno finansiranje železničke mreže, izazvale štrajk mašinovođa i unele strah među građane koji se sada plaše da putuju vozom. Prema izveštaju novinara Florijana Haupta iz Barselone, objavljenom 24. januara 2026. godine u nemačkom mediju DW, ovi događaji predstavljaju „distopijsku sliku putovanja u ništa“.
Sve je počelo u nedelju uveče u Adamuzu, u regionu Andaluzije, gde je zadnji deo brzog voza Irio iskočio iz šina i sudario se sa vozom Alvia, kojim upravlja državna kompanija Renfe. Do kraja nedelje broj poginulih popeo se na 45, a preliminarna istraga ukazuje na napuklu šinu kao glavni uzrok. Duboka udubljenja na točkovima prednjih vagona sugerišu da je došlo do udara u glavu šine, ali tačan razlog loma ostaje nejasan. „Ovo nije samo nesrećan slučaj, već simptom sistemskog problema“, navodi Haupt u svom izveštaju, ističući da su duboki rezovi u budžetu za održavanje doveli do ovakvih rizika.
U utorak uveče su dva prigradska voza u vlasništvu katalonske ispostave Renfe-Rodalies, iskočila iz šina zbog pada dela zida sa obližnjeg autoputa usled jakih oluja i kiša. Putnici su prošli sa lakšim povredama ili šokom, jedan mašinovođa je izgubio život. Ovi mediteranski vremenski uslovi nisu novost, dešavaju se skoro svake zime. Lokalni javni prevoz u Kataloniji bio je obustavljen na nekoliko dana – prvo zbog inspekcije pruga od strane operatora Adif, a zatim zbog štrajka mašinovođa koji su odbili da se vrate na posao iz straha za sopstvenu bezbednost. Tek nakon zajedničkih probnih vožnji, ruta, saobraćaj je obnovljen u petak ujutru.
Zapušteno stanje Rodaliesa dugo je izvor frustracije za Katalonce. „Nakon trideset godina bez značajnih investicija centralne vlade, mnogi više ne bi koristili ni besplatne vozove“, citira list „El Pais“. Čak i španski ministar saobraćaja Oskar Puente priznaje da „niko ne može poreći“ nedovoljno finansiranje. Međutim, kritičari ističu da je fokus vlade bio na brzini umesto na bezbednosti. Španija se ponosi najdužim brzim prugama u Evropi, ali mašinovođe su se bunile protiv nedostatka održavanja. U avgustu prošle godine, sindikat Semaf zahtevao je ograničenja brzine, ali nije dobio odgovor. Umesto toga, Puente se hvalio planovima za povećanje brzine na 350 km/h na liniji Madrid-Barselona.
Ovi incidenti su postali nacionalna vest, a politički pritisak raste. Opozicioni lider Alberto Nunjez Feijoo pozvao je na debatu u Kongresu, ističući „bankrot osnovne državne funkcije: bezbednosti“. Glavne stanice poput Barselona-Sants, bile su sablasno prazne, sa precrtanim vezama na ekranima i samo nekolicinom hrabrih putnika koji traže informacije.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Španska kriza pokazuje opasnu politiku u kojoj se bezbednost žrtvuje zarad propagandnih rekorda i brzine. Ignorisanje upozorenja sindikata, trideset godina zanemarivanja održavanja i hvalisanje kilometrima pruga dok ljudi ginu je sistematski izbor, a ne slučajnost. Bez promene prioriteta ka osnovnoj sigurnosti, ovakve tragedije će se ponavljati, a strah od vožnje vozom postaje sasvim razumljiv.
Piše: Nina Stojanović
