U vremenu kada smo svakodnevno preplavljeni bukom, lošim vestima i neizvesnošću, čin paljenja sveće ostaje jedan od retkih trenutaka potpune tišine i sabranosti. To je gest koji ne zahteva velike reči. Dok prinosimo plamen za zdravlje bližnjih ili pokoj duše onih koji nisu sa nama, mi zapravo činimo mali, lični otpor životnom mraku. Šta nam taj drhtavi plamen zapravo poručuje o našoj veri, ali i o nama samima?
Da li je to samo navika nasleđena od predaka ili postoji dublji razlog zašto, i u radosti i u tuzi, instinktivno tražimo svetlost? U pravoslavlju, taj plamen simbolizuje pobedu života, ali na ljudskom nivou, on je pre svega uteha. To je naša tiha nada da u životnim lutanjima nismo prepušteni sami sebi.
Suština ovog čina leži u ličnoj žrtvi. Sveća ne može da svetli ako ne sagoreva. Ona „troši“ sebe da bi drugima dala toplotu. To je možda i najpreciznija metafora ljubavi: ne možemo istinski voleti ako nismo spremni da damo deo sebe i ponekad potisnemo sopstveni ego zarad drugog bića.
Taj plamen briše granice vremena i prostora. Palimo sveće „gore“ za one koje grlimo svakog dana, i „dole“ za one koji nam bolno nedostaju, ali vatra je ista. U tom trenutku, sveća postaje naša fizička veza sa duhovnim svetom, posrednik preko kojeg šaljemo najdublje misli koje se rečima teško iskazuju, bilo da je to vapaj za pomoć ili tiho „hvala“.
I sam vosak nas uči važnoj lekciji. Da bi sveća bila prava, on mora biti mek i podatan, jer krut vosak puca. Isto je sa ljudima. Naša vera se ne meri veličinom sveće koju smo kupili, već mekoćom srca. Ako palimo stotine sveća, a u sebi nosimo kamen osude i gordosti, taj plamen ostaje samo obična hemijska reakcija, a ne duhovni čin.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Kada sledeći put upalimo sveću, neka nas njen plamen podseti ne samo na Božansku svetlost, već i na snagu koju imamo u sebi. Onaj isti osećaj nade i utehe koji nas preplavi u tišini hrama, treba da ponesemo sa sobom u svakodnevicu, jer prava svetlost ne ostaje zarobljena u vosku. Ona se nastanjuje u srcima spremnim da sagorevaju za druge, da budu meki i da poput te male, tihe voštanice, svetle u svetu, svedočeći tako da i pred malim plamenom ustupa i najgušća tama.
Piše: Petar Nikolajev
