Austrija je od 1. januara 2026. godine ukinula porez na dodatu vrednost na menstrualne proizvode, uloške, tampone, pantilinere, menstrualne čašice i slične artikle. Mera je predstavljena kao važan korak ka ravnopravnosti i borbi protiv takozvanog „period siromaštva“, uz jasno obećanje da će proizvodi pojeftiniti. Međutim, stvarnost je pokazala suprotno. Radnička komora Gornje Austrije sprovela je proveru cena u najvećim trgovačkim lancima – DM, Bipa, Miler, Spar, Bila i Hofer – i utvrdila da većina nije prenela sniženje od 20% na kupce. Kod brojnih proizvoda cene su ostale iste, a u pojedinim slučajevima su čak i povećane, pa je gubitak budžetskih prihoda završio kao dodatni profit trgovaca.
Ovo nije puki previd, već primer kako se socijalne mere pretvaraju u prazno obećanje. Država ukida porez i odriče se prihoda, ali izostaje efikasna kontrola tržišta. Umesto jasnih pravila, nadzora i kazni, trgovcima je ostavljeno da sami odluče hoće li poštovati duh odluke. Rezultat je jasan – poreski obveznici finansiraju olakšice koje građani ne osećaju, dok korporacije zadržavaju razliku u ceni.
Žene i devojke, kojima je mera bila namenjena, ostaju sa istim ili većim troškovima, dok se vlast i dalje poziva na „napredne politike“ i simbolične poteze. Slični primeri već su viđeni i u drugim evropskim zemljama, gde je ukidanje takozvane „tampon takse“ završilo bez stvarnog efekta po potrošače. Obrazac je isti – dobra namera na papiru, slaba primena u praksi.
Umesto konkretne pomoći, građanima se nude mere koje lepo zvuče, ali se gube u lancu snabdevanja i tržišnih marži. Dok se javnost zabavlja parolama o ravnopravnosti, suštinski problemi – životni standard, plate i dostupnost osnovnih potrepština – ostaju nerešeni.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Slučaj sa menstrualnim proizvodima pokazuje kako se socijalna politika pretvara u fasadu. Vlast se predstavlja kao zaštitnik žena, a u praksi omogućava dodatnu zaradu velikim lancima. Prava briga ne meri se ukinutim porezom, već sposobnošću države da zaštiti građane od tržišne pohlepe. Dok se obećanja tope na kasama, jasno je da cenu ponovo plaćaju oni na dnu, a ne oni koji najviše zarađuju.
Piše: Stefan Stojanović
