Veliki narodi ne mere se samo brojem stanovnika ili širinom teritorije, već veličinom svojih žrtava i primerima herojstva koji nadilaze razum. Istorija civilizacije pamti retke trenutke kada malobrojni stanu pred silne, ne sa nadom u pobedu, već sa rešenošću da svoje živote prinesu na žrtvu oltara slobode. Upravo jedan takav događaj, koji je utkao najdublje temelje srpskoj slobodi, odigrao se u proleće 1804. godine, u senci planine Cer.
Bilo je to na Lazarevu subotu, 28. aprila. Dok se Srbija dizala na oružje, turska vojska je silovito nadirala iz Bosne ka Šapcu, preteći da uguši ustanak pre nego što se rasplamsa. Strateška situacija je bila teška. Glavnina ustaničkih snaga pod komandom Jakova Nenadovića morala je da se povuče kako bi sačuvala narod u zbegovima i izbegla totalno uništenje. Međutim, braća Gligorije i Dimitrije Nedić imali su drugačiju zamisao. Sa svojih 303 hajduka, odabrali su brdo Lipovicu kod manastira Čokešina kao tačku gde će se ukopati.
Nije to bila zaseda, već otvoren izazov. Leopold Ranke, beležeći istoriju revolucije, ovaj sukob je s pravom nazvao „Srpskim Termopilima“, prepoznavši antičku dimenziju stradanja i žrtve. Borba je trajala čitav dan, od jutra do mraka. Nedićevi momci su „trošili“ neprijatelja preciznom vatrom, a kada je nestalo municije, prešli su na borbu prsa u prsa, koristeći kundake i noževe. Do zalaska sunca, svih 303 hajduka, zajedno sa braćom Nedić, ležalo je mrtvo na bojnom polju, okruženo gomilama turskih leševa. Strateški cilj je bio ispunjen, turske snage su se povukle nazad ka Bosni, što je omogućilo da Šabac bude oslobođen.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Iako se ovaj boj neminovno poredi sa onim Leonidinim, postoji jedna suštinska razlika koja Čokešinu čini možda uzvišenijom. Dok je grčke Termopile obeležila i senka izdaje Efijalta, koji je Persijancima pokazao put iza leđa braniocima, heroji Čokešine nisu imali izdajnika u svojim redovima, niti su bili žrtve prevare. Njihova sudbina bila je isključivo plod njihove slobodne volje. Imali su priliku da se povuku sa ostalom vojskom, niko ih nije prisilio da ostanu. Oni su svesno i dobrovoljno odabrali smrt kao cenu slobode, znajući da nema povratka. Ta odluka, da se život položi bez prisile i bez iluzije o preživljavanju, čini boj na Čokešini jedinstvenim, svetlim primerom u istoriji ratovanja, dokazom da je sloboda vrednija od samog života.
Piše: Petar Nikolajev
