Prvi klavir u Srbiji nije zasvirao u prestonici, već u Šapcu još 1816. godine, zahvaljujući Jevremu Obrenoviću čime je ovaj grad postao simbol ranog evropskog uticaja u tada još patrijarhalnoj Srbiji. Dok su se u Beogradu i Kragujevcu i dalje slušale gusle i šargije, u šabačkom konaku odjekivali su tonovi instrumenta koji je najavljivao novo doba.
Jevrem Obrenović, najmlađi brat kneza Miloša, stigao je u Šabac početkom 1816. godine i ubrzo se oženio Tomanijom Bogićević. Kao obrazovan i otvoren prema evropskim običajima, želeo je da svojoj deci obezbedi vaspitanje kakvo se tada retko viđalo u Srbiji. Zbog kćeri Anke doveo je iz Novog Sada učitelja muzike Josifa Šlezingera i nabavio klavir, prvi zabeleženi na tlu Srbije.
Klavir i učitelj bili su smešteni u Jevremovom konaku, zdanju koje je po izgledu i uređenju prevazilazilo sve tadašnje dvorove u zemlji. Putopisac Feliks Kanic kasnije je zapisao da se Šabac u mnogim stvarima mogao meriti sa Beogradom, pa čak i prednjačiti. U toj varoši podignuta je prva kasarna za stajaću vojsku, otvorena apoteka, a prema predanju upravo tu su se prvi put pojavili i zastakljeni prozori.
Evropska muzika međutim, nije se lako uklapala u tadašnju Srbiju. Kada je knez Miloš kasnije pozvao Šlezingera u Kragujevac da organizuje vojnu muziku, sa nepoverenjem je posmatrao pravila po kojima jedni sviraju, a drugi pauziraju. „Kad svi primaju platu, svi treba da sviraju“, ostala je upamćena njegova primedba.
Prvi klavir u Beograd stigao je tek kasnije iz Beča, po nalogu kneginje Julije, supruge kneza Mihaila. Uništen je u Prvom svetskom ratu, ironično – granatom takođe iz Beča. Ipak, pionirsku ulogu u muzičkoj istoriji Srbije zauvek je zadržao Šabac.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priča o prvom klaviru u Srbiji podseća da se napredak ne rađa uvek dekretima i prestonicama, već u ličnim odlukama ljudi koji su imali hrabrosti da pogledaju dalje. Evropski duh u Srbiju nije ušao na velika vrata, već kroz jedan konak u Šapcu – tiho, ali trajno.
Piše: Stefan Stojanović
