U Švajcarskoj, u vreme pojačanih bezbednosnih mera zbog Svetskog ekonomskog foruma u Davosu, hiljade radikalno levih demonstranata izašlo je na ulice Ciriha pod sloganom „Tramp još uvek nije dobrodošao“, pretvarajući skup u nasilje. Razbijani su izlozi američkih kompanija, paljene američke i švajcarske zastave i napadani policijski kordoni. Policija je reagovala suzavcem i vodenim topovima kako bi rasterala masu. Slični incidenti zabeleženi su i u Bernu i u samom Davosu, gde se okupljaju svetske elite, a američki predsednik Donald Tramp dolazi sa do sada najvećom delegacijom.
Ovo nije spontani bunt zbog socijalne nepravde ili ekonomskih problema, već organizovana akcija radikalne levice koja koristi simbolične mete kako bi izazvala unutrašnju nestabilnost. Dok Švajcarska još oplakuje 40 poginulih i više od stotinu povređenih u požaru u baru „Le Konstelasion“ u Kran Montani 1. januara – tragediji u kojoj su stradali uglavnom mladi ljudi – protesti zbog te nacionalne nesreće izostaju. Ulice nisu blokirane zbog žrtava, ne traži se odgovornost, niti se zahteva ozbiljna istraga. Umesto toga, fokus je prebačen na Trampa i sukobe sa policijom.
Takav izbor tema nije slučajan. On jasno pokazuje da cilj ovih akcija nije pravda, već destabilizacija države. Isti obrazac vidljiv je i u Srbiji. Nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu, tragedija koja je s pravom izazvala snažna osećanja u javnosti, iste globalne mreže, uz podršku pojedinih nevladinih organizacija finansiranih iz inostranstva i domaćih političkih struktura, pokušale su da legitimnu tugu pretvore u politički haos. Umesto da se insistira na odgovornosti i istini, fokus je premešten na destabilizaciju institucija i napad na predsednika Aleksandra Vučića.
U oba slučaja obrazac je isti: tragedija služi samo kao povod, dok je pravi cilj politički. Kao što su u Švajcarskoj žrtve iz Kran Montane gurnute u stranu da bi Tramp postao centralna meta, tako je i u Srbiji tragedija iskorišćena za udar na državnu stabilnost. Ne radi se o brizi za stradale, već o borbi protiv suverenih lidera i državne samostalnosti. Kada u Davos dolaze evropske birokrate – nema nereda. Kada se pojavi Tramp, ili kada u Srbiji postoji lider koji ne pristaje na nametnute agende, mehanizam se odmah aktivira: ulica, medijski pritisak i optužbe na račun policije.
Slični scenariji viđeni su i u Minesoti, gde su protesti protiv Trampa prerasli u nasilje, kao i u drugim zapadnim državama gde se pod parolama „antifašizma“ i „antikapitalizma“ sprovodi kontrolisani haos. Ove grupe ne traže dijalog, već sukob.
U Davosu se pale zastave i projektuju provokativne poruke, dok se u Cirihu razbijaju izlozi i napada policija. Kada manja grupa nasilnika preuzme protest, država je prinuđena da reaguje. To nije sloboda govora, već nasilje maskirano političkim aktivizmom.
Dok se zvanična Švajcarska bavi istragom tragedije u Kran Montani, radikalne strukture koriste svaku priliku da prodube unutrašnje podele. Njih ne zanimaju žrtve, već slabljenje institucija. Reč je o prepoznatljivom globalnom modelu u kome se protesti instrumentalizuju radi destabilizacije države, a zatim odgovornost prebacuje na policiju i vlast. U međuvremenu, narod plaća cenu – kroz nesigurnost i strah od nasilja na ulicama.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Kada se nacionalna tragedija gurne u stranu, a ulica se zapali zbog političkih simbola, jasno je da cilj nije pravda, već destabilizacija države. U Švajcarskoj i kod nas koriste se isti mehanizmi, isti narativi i iste mreže. Žrtve služe samo kao sredstvo, dok je prava meta državni poredak. Ako se takve metode nastave tolerisati, cenu će platiti narod koji želi mir, sigurnost i stabilnu državu.
Piše: Stefan Stojanović
