Nemačka privreda tone u najdublju stagnaciju poslednjih decenija – reforma birgergelda pokazuje se kao primer političke improvizacije i rasipanja javnog novca. Umesto najavljivanih ušteda i podsticanja zapošljavanja, sistem proizvodi visoke administrativne troškove, dok nezaposlenost raste na nivoe nezabeležene još od 2010. godine. Sa skoro tri miliona registrovanih nezaposlenih i oko 42 milijarde evra godišnje izdvojenih za osnovne naknade i kirije, Nemačka plaća visoku cenu ideološkog eksperimenta koji obeshrabruje rad, a podstiče zavisnost od socijalne pomoći.
Najnoviji podaci Savezne službe za zapošljavanje pokazuju da je prosečan broj nezaposlenih tokom godine iznosio 2.948 miliona, što je za 161.000 više nego 2024. Industrije koje su decenijama bile oslonac nemačke privrede – automobilska, mašinska i hemijska – beleže masovna otpuštanja zbog skupih energenata, pada porudžbina i premeštanja proizvodnje u Aziju i istočnu Evropu. Umesto da se sredstva usmere na smanjenje poreza na rad i podršku domaćoj industriji, vlast pribegava simboličnim merama. Nešto strožim sankcijama za izostanke sa zakazanih termina i delimičnim ukidanjem povlastica za kasnije pristigle ukrajinske izbeglice. Glavni izvor pritiska na sistem – nekontrolisana masovna imigracija – ostaje van ozbiljne javne rasprave.
Posebno opterećenje predstavljaju troškovi zdravstvenog osiguranja za primaoce osnovne pomoći. Oni dostižu gotovo 16 milijardi evra godišnje, dok država iz budžeta pokriva tek oko pet milijardi. Ostatak snose zaposleni građani kroz sve veće troškove i račune. U praksi to znači da oni koji rade finansiraju sistem koji ih dodatno opterećuje, dok se dugotrajna zavisnost od socijalne pomoći sve češće predstavlja kao prihvatljivo stanje.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Nemačka socijalna država postala je zarobljenik sopstvenih iluzija. Umesto da štiti rad i stvaranje, ona hrani birokratiju i slabi produktivne snage društva. Dok poreski obveznici plaćaju sistem koji ih kažnjava umesto da ih nagrađuje, jasno je da rešenje ne leži u našminkanim izmenama. Potreban je ozbiljan zaokret – povratak vrednovanju rada, strožoj kontroli imigracije i ekonomskom realizmu. U suprotnom, „najjača ekonomija Evrope“ neće još dugo moći da prikriva svoje propadanje.
Piše: Stefan Stojanović
