Krajem 18. i tokom 19. veka, zagrebački Srbi – trgovci, bankari, dobrotvori i umetnici, podigli su gotovo polovinu palata na glavnom trgu, osnovali prve banke, pozorišta, škole i fondacije, a zauzvrat su izbrisani iz kolektivnog sećanja. Oni su dali Zagrebu lice, ekonomsku snagu i kulturni sjaj, a danas njihova imovina i tragovi bivaju prećutani i prisvojeni, dok se njihova uloga u istoriji grada sistematski zaboravlja i briše.
Došli su iz Vojvodine i drugih srpskih krajeva, govorili više jezika, bili vešti i preduzimljivi. U drugoj i trećoj generaciji postali su stubovi zagrebačke privrede. Srpska banka, jedina solventna u Kraljevini, bila je u njihovim rukama. Podigli su palate, finansirali kulturu, pomagali siromašne – bez obzira na veru i naciju. A onda je došao 20. vek: nacionalizam, ratovi, konfiskacije. Imovina oduzeta, porodice proterane, imena izbrisana iz ulica, knjiga i spomenika.
Dirigent Pavle Medaković, potomak jedne od najuglednijih zagrebačkih srpskih porodica, nakon pola veka dolazi u grad svojih predaka da traži tragove. Pronalazi zgrade Srpske banke, hotele u Dubrovniku koje su Srbi gradili, ali i tišinu zvanične istorije. Ono što je bilo srpsko postalo je „zagrebačko“, anonimno, bez porekla.Ovo nije samo priča o zaboravu – to je priča o tome kako se tuđi uspeh prisvaja, a njegovi tvorci brišu. Srbi su Zagrebu dali sve, a Zagreb im je vratio zločinom.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Dok se u Zagrebu danas slave oni koji su grad rušili ili prisvajali tuđe zasluge, oni koji su ga zaista podigli, ostaju bez imena i bez spomena. To nije zaborav slučajnosti, već namerno brisanje srpskog traga iz hrvatske istorije. Ali istina ne može da se izbriše zauvek. Dok postoji makar jedan Medaković koji se vraća da traži korene svojih predaka, dotle Srbi znaju – graditelji se pamte vekovima, a oni koji su samo koristili i prisvajali, na kraju ostaju bez ičega osim tišine. To je večna lekcija koju istorija ne prašta.
Piše: Stefan Stojanović
