Na letu JAT-a iz Beograda ka Sidneju, davnog 12. februara 1978. iznad australijske pustinje dogodilo se ono što ni najiskusnija posada nije očekivala. Putnica je dobila trudove, avion je spušten na oko 8.000 metara, a kabinsko osoblje je bez lekara, ali s pribranošću i znanjem sa obuke, porodilo osamnaestogodišnju Mariju Todevu i na svet donelo dečaka koji će kasnije dobiti ime Aleksandar.
Nekadašnji stjuard i inženjer leta JAT-a Radoje Rakočević, danas u penziji, čuva isečke iz novina i fotografije koje svedoče o toj „svetskoj senzaciji”. Seća se kako je na liniji Singapur–Sidnej putnička kabina postala improvizovana bolnička soba, prvi redovi su ispražnjeni, putnici sklonjeni, a posada se dovijala sa onim što je imala pri ruci. Gumene rukavice iz prve pomoći, gaza, makazice iz ličnog pribora i viski, kao dezinfekcija u času kad se ne bira, nego spasava.
Kontrakcije su jačale, a odluka je morala biti jedna. Uz pomoć stjuardesa, Rakočević preuzima vođstvo u porođaju – nekoliko napetih minuta pre nego što se začuo prvi plač koji je prelomio strah i doneo olakšanje celoj kabini. Bebu su umotali i obezbedili, majku umirili, a kapetan obavestio kontrolu leta da na pisti u Sidneju čekaju sanitetska kola.
U bolnici su prema Rakočevićevom svedočenju, pohvalili posadu zbog prisebnosti. Vest je zahvaljujući australijskim novinarima, brzo obišla svet.
Pogled redakcije portala Vesti Online
U ovom podvigu nije važna samo vest, nego i generacija koja ga je iznela. Oni ljudi posleratni, pre nas su stizali da vide i nauče sve – od velikih svetskih preokreta do velikih domaćih dostignuća i da u času potrebe urade ono što se „ne radi”, jer nema uslova. Na nama je da iskoristimo vreme koje nam je Bog dao da budemo njihovi savremenici, da ih čujemo dok su tu, jer mnogo toga što danas uzimamo zdravo za gotovo ne bi postojalo bez njihove ruke, znanja i hrabrosti.
Piše: Nina Stojanović
