Na Badnje veče 1916. godine, Prva pešadijska brigada Timočke divizije nakratko je sklonjena u selo Petalin da predahne i dočeka Božić. Zemunice su brzo iskopane, badnjak donet „kao u miru”, a ljudi su svoje rovovske domove doterivali kao da će sutra na prag ući najmiliji. Napolju je stezala suva mrazina i severac, bez snega, pa su se svi sklanjali uz vatru i u zadimljene zaklone, dok su komordžije ostajale kraj mazgi i opreme, na kraju bivaka.
Iz Soluna je tog dana stigao paket Crvenog krsta – pisma i dopisnice, ne samo za njih već i za druge jedinice. Plan je bio da se podele na Božić, kao dar „Božić Bate”. Rat je presekao običaj – pred ponoć stiže naređenje da se brigada sutradan prebaci na Brazdastu Kosu i na sam Božić smeni premorenu Drinsku diviziju. Ručak i pečenica pomereni su unapred, a praznik dočekan u maršu, pod vejavicom i mrakom. Smene su završene tek kasno uveče.
Drugog dana Božića, posle večere u većoj zemunici koja je služila i kao trpezarija i kao pisarnica, pisma su konačno podeljena. Lica su se menjala pred očima, a ona rovovska seta odjednom je prelazila u tiho ushićenje. Pisma su čitana po nekoliko puta, gotovo napamet, kao molitva. Samo se vojni obveznik Milić Davidović, čim je pročitao svoje, naglo sneveselio.
U žurbi, pred prelazak Crne Reke, pisao je ženi Milki da je „kod Crne”, ali je zaboravio da doda jednu reč – „reke”. Mleka je, videvši „Crna” velikim slovom, pomislila da je muž kod neke crnke i da mu je tamo dobro. U božićnom odgovoru u inatu i ljutnji, napisala je da se ni on ne brine – ona je našla „plavog Švabu” i da je njoj, kao i deci, dobro. Drugovi su pokušali da sve okrenu na šalu – da je mislila na „plavi Dunav”, a ne na Švabu. Milić se već bio nasmejao na svoj račun, dok ga nije presekao jedan hladan detalj – njegova kuća nije kraj Dunava, nego kraj Kolubare.
Od tog trenutka zatvorio se u sebe, a njegova teskoba kao dim prenela se i na druge. Preživeo je rat, bio ranjavan i odlikovan, ali je to pismo nosio kao kamen. Kad se nekoliko godina kasnije vratio kući, još na kapiji je Milku uhvatio za ramena i pre pozdrava upitao da li mu je bila verna. Nasmejala se, to je bio trenutak povređenosti zbog nesporazuma, a kasnije joj je i stari prota Trifun potvrdio šta je Milić zapravo mislio. „Plavog Švabe” nije bilo – to su svedočili i oronula kuća i izmučena deca. Tek tada su se, kako valja, zagrlili.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Priču je u ratnom dnevniku zabeležio pukovnik Ljuba K. Beli-Marković: mala rovovska zgoda koja pokazuje da su u Velikom ratu ljudi ratovali i protiv neprijatelja i protiv samoće – i da ponekad jedna propuštena reč ume da zaboli jače od zime.
Piše: Nina Stojanović
