U senci velikih pobeda sa Cera i Kolubare, gotovo neprimećen u istorijskim pregledima, ostao je Smederevski boj vođen 9. novembra 1914. godine. Reč je o kratkoj, ali presudnoj bici iz ranog perioda Prvog svetskog rata, čiji ishod je imao dalekosežan strateški značaj.
U jesen 1914. Srbija se nalazila pod snažnim pritiskom austrougarske vojske. Jedan od ključnih pravaca napada vodio je ka Smederevu. Cilj je bio jasan. Proboj ka Beogradu i dalje ka Moravskoj dolini. Odbranu tog prostora držao je Braničevski odred, sastavljen pretežno od trećepozivaca. Na prvoj liniji bili su ljudi stariji od 37 godina. Slabo opremljeni. Sa zastarelim oružjem. Suočeni sa višestruko jačim protivnikom.
U zoru su austrougarske snage prešle Dunav uz snažnu artiljerijsku pripremu. Njihov prvi udar probio je pojedine položaje i ozbiljno ugrozio odbrambenu liniju. Situacija je zahtevala hitnu reakciju komande. Potpukovnik Svetomir Cvijović doneo je odluku o momentalnom protivudaru.
Preokret je nastupio dolaskom vardarskih jedinica. Treći vardarski puk pristigao je posle izuzetno brzog marša od oko 32 kilometra, savladanog za približno 5 sati. Njihov dolazak stabilizovao je položaje i podigao borbeni moral. Protivnapad je započeo sredinom dana i brzo je dao odlučujući rezultat.
Austrougarske jedinice su se povukle u rasulu. Zarobljeno je između 1.800 i 2.300 neprijateljskih vojnika, uključujući više oficire i komandire. Gubici srpske strane bili su višestruko manji. Taktička pobeda imala je snažan psihološki efekat.
Poraz kod Smedereva otvorio bi pravac ka unutrašnjosti Srbije i direktno ugrozio odbranu Beograda. Uprkos tom značaju, ishod bitke ostao je u senci velikih operacija vođenih u isto vreme na drugim frontovima.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Zaborav Smederevskog boja ne umanjuje njegov značaj. Istorija se često ne pamti po onome što se dogodilo, već po onome što je sprečeno. Ova bitka svedoči o izdržljivosti trećepozivaca, snazi brze odluke i vrednosti pravovremenog manevra. Vreme je da se ovaj događaj vrati u kolektivno sećanje, tamo gde mu je i mesto.
Piše: Stefan Bogdanović
