Ponos američke avijacije, lovac-bombarder F-117A, takozvani „nevidljivi“, oboren je pre više od 26 godina iznad Fruške gore, a njegovi ostaci pali su u njive kod sela Buđanovci u Sremu. Gađao ga je 3. divizion 250. brigade Protivvazdušne odbrane Vojske Jugoslavije, koji je 27. marta 1999. godine u 20.42 časova uspeo da pogodi letelicu sa zemlje, ispalivši dve rakete tipa „neva“.
Međutim, iza scene odigravala se prava drama jedne novinarske ekipe, koja je bila na meti i naše „mrtve straže“, ljutih Sremaca, ali i raketa zlikovačke NATO alijanse.
„Kada je nad Sremom, u ataru sela Buđanovci, oboren čuveni nevidljivi avion F-117A ponos Amerike, kolega iz Tanjuga Igor Šaranović i ja uputili smo se na lice mesta iz Novog Sada. Prišli smo našom ‘Floridom’ na nekih 200 metara od mesta gde je pao ‘nevidljivi’, ali se dalje nije moglo kroz oranje. Počela je kišica, ja sam se peške uputio ka avionu, koji je još goreo. Čuo sam glas vojnika: ‘Stoj, pucaću, pucaću, stani, pucaću’, međutim, ubeđen da radim pravu stvar i da ću objasniti vojniku ko sam i šta sam, da sam fotograf Tanjuga, vladine agencije, nastavio sam dalje“, priča za Vesti Online Darko Dozet, tada fotoreporter, čije su ratne fotografije objavljene u medijima širom sveta.
Dozet dalje kaže da je nešto uspeo da uslika i udalji se, a da su mu kasnije rođaci iz obaveštajnih struktura vojske objasnili da je imao više sreće nego pameti, jer vojnik ostavljen na „mrtvoj straži“ nije pucao samo zato što se uplašio.
„Dok sam išao nazad ka automobilu, iz vojnog kamiona koji je bio sa strane nekih 50 metara, čuo sam da spominju dolazak NATO helikoptera. Bio sam ubeđen da to pričaju da bi me zaplašili i naterali u trk, pa da mi se grohotom smeju“, nastavlja zanimljivu priču Darko Dozet.
Njihov automobil je bio zaglavljen kod kanala za navodnjavanje, a ubrzo su čuli i zvuk helikoptera. Naime, nakon pada aviona i katapultiranja pilota, pukovnika Dejla Zelka, američka spasilačka misija krenula je u akciju. U njoj su se nalazila tri helikoptera u pratnji šest aviona.
„Trougao od 200 metara, mi, F-117A i izbetonirana platforma za istovar repe, na koju se jedan helikopter spustio, dok su dva ostala u vazduhu. Bio sam pored kola, svestan da je nemoguće zbog mraka da fotografišem, da blic ne smem da koristim da me ne pogode nekom raketom, a da to što je krckalo oko našeg automobila nije bila samo kiša, već da je pilot puzao do betona, jer su se i Amerikanci bojali sletanja u sremačko blato. Bio sam smiren, jer sam ispod mosta ošacovao veliku ukopanu cev idealnu za zaklon. Razum mi je govorio da njihov cilj nije nikakvo zadržavanje, već munjevito napuštanje našeg vazdušnog prostora i da će, ako niko ne bude reagovao, oni otići bez borbe. Tako je i bilo, pilot se samo neki sat kasnije obreo pred kamerama u italijanskoj bazi Avijano“, kaže Darko.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Međutim, ni posle toga nije prošla opasnost za novinare Tanjuga, ali ovoga puta od ljutih Sremaca.
„Našu zaglavljenu ‘Floridu’ mogao je da izvuče samo traktor. Krenuo sam u, sada već proslavljene Buđanovce i na pola puta do sela sreo ‘nabarene’ Sremce, koji su pošli da uhapse pilota, koji je već odavno bio kod svoje ‘kuće’ u NATO bazi. Gledam ih, ja obučen kao piloti iz filma ‘Partizanska eskadrila’, rekoh sebi, ovi nisu kao onaj vojnik, ovi će pucati, ovi ne znaju da sad piloti imaju ‘svemirska’ odela. Pa zagrmeh iz daljine: ‘Pomaže Bog, dobri ljudi!’ Garantovano pomisliše: ovaj je i srpski naučio. Odradiše oni meni, kriveći glave i izoštravajući zamagljen pogled i CT i magnetnu i shvatiše da sam domaći, te nas ugostiše, izvukoše i popraviše automobil i otpraviše nas kućama kako dolikuje“, zaključuje Dozet ovu zanimljivu priču o dogodovštinama sa i oko „nevidljivog“.
Piše: Siniša Kostić
