Kada je 6. jula 1439. u Firenci svečano proglašena tzv. Firentinska unija, Rim je slavio „povratak“ Istočne crkve pod papsku vlast. Potpisa je bilo 31, ali su dva nedostajala – i to su bila dva najvažnija. Sveti Marko Efeski je odbio da potpiše, a srpski predstavnici uopšte nisu ni došli na sabor. Već 1444. od tih 31 potpisnika njih 21 povuklo je potpis. Papa Evgenije IV besno je uzviknuo: „Ništa nismo uradili! Glavni krivac? Srpski despot Đurađ Branković.“
Šesnaest godina kasnije, u ugarskom gradu Đuru 1455. godine papin lični izaslanik, sedamdesetogodišnji fratar Jovan Kapistran, pokušao je poslednji pritisak. Dok se spremao krstaški pohod protiv Turaka, zatražio je od starog Despota da on i sav srpski narod pređu u katoličanstvo. Đurađev odgovor odzvanja vekovima:
„Devedeset godina živim u veri koju su mi preci usadili u dušu. Narod me, iako nesrećnog, uvek smatrao pametnim. Pre ću umreti nego izdati veru otaca svojih.“
Kapistran je otišao praznih ruku. Godinu dana kasnije, 24. decembra 1456. u Srebrnici pod Rudnikom, despot Đurađ je predao dušu Bogu čista obraza. Ceo život se borio za „Krst časni i slobodu zlatnu“, ali veru nije prodao ni za kakvu cenu.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Dok zapadni narativi i dalje pokušavaju da Srbe prikažu kao „zaostale balkanske varvare“, istorija svedoči suprotno. U trenutku kada je čitavo pravoslavlje drhtalo pred papskim ucenama, jedan srpski vladar, sam, star i bez saveznika, rekao je čvrsto „ne“ i srušio vekovnu rimsku igru. Despot Đurađ nije samo sačuvao srpsko pravoslavlje, on je pokazao celom svetu da se dostojanstvo i vera ne kupuju ni zlatom ni mačem. Danas, kada se na pravoslavne narode vrše slični pritisci, primer Đurađa Brankovića ostaje večni svetionik, ko stoji uzdignute glave i poručuje dok je takvih Srba, biće i Srbije.
Piše: Stefan Stojanović
