Na uglu gde gradska gužva nikad ne staje, između Kolarčeve zadužbine i Makedonske ulice, stoji čovek čiji posao mnogi danas smatraju prošlošću. Već četrdeset godina tamo sedi Mustafa Mehmedović – Muja, čovek sa četkom, pastom i iskustvom koje se ne uči iz knjiga. Za njega, cipele nisu samo obuća, već biografija svakog prolaznika.
Muja je prvobitno završio zanat sasvim druge vrste, ali ga je veština rada sa kožom privukla još u mladosti, kroz porodičnu tradiciju. I tako je ostao, ne u radionici, već na ulici, među ljudima. Dok vetar nosi prašinu Beograda, on strpljivo vraća sjaj svakom paru koji mu dođe pod ruku.
Nekada je to bilo vreme kada se elegancija prepoznavala na prvi pogled: kožno, uglađeno, uredno. Muja se seća dana kada su advokati, lekari, glumci i sportisti zastajali kod njega bez žurbe. Priča uz osmeh o slavnim imenima koja su sedala na njegovu malu stolicu. Te priče deli ne kao hvalisanje, već kao dokaz da su nekada ljudi imali vremena za rituale.
Cena je nekada bila simbolična, mušterija mnogo. Danas 350 dinara i tek poneki prolaznik zastane. Ipak, svaki dan, od jutra do popodneva, Muja je na istom mestu. Kao znak trajanja, skoro ritualno je nedavno i sopstvenu cipelu stavio na sanduk, kao da je potvrdio da i dalje postoji nešto što ne podleže brzini novog vremena.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Danas se u Srbiji sve više radi na očuvanju starih zanata kroz državne podsticaje i programe. Upravo ovakve priče podsećaju koliko je važno da se zanatska tradicija ne izgubi. Muja može biti primer mladima da se u ovom poslu krije i deo duše grada. Nadamo se da će njegova priča ohrabriti nove generacije da obrate pažnju na zanat, bilo na ulici ili u radionici – jer Srbija živi kroz svoje majstore.
Piše: Stefan Bogdanović
